Povežite se s nama

BBC Svijet

Ukrajina i Rusija: Ukrajinka sa zastavom SSSR postala kulturni fenomen u Rusiji – šta ona o tome kaže

Objavljeno

dana

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


  • Svjatoslav Homenko, Elizabeta Hoft, Anastasija Platonova
  • BBC ruski servis

„Baka sa sovjetskom zastavom“ postala je u Rusiji simbol podrške ratu u Ukrajini.

Zahvaljujući videu na kome ona prilazi ukrajinskim vojnicima sa crvenom zastavom, u Rusiji joj podižu spomenike i posvećuju joj stihove.

Advertisement

Ana Ivanovna, koja se pojavljuje na ovom snimku zaista postoji.

Međutim, kako je utvrdio BBC, posle razgovara sa njom, njena prava priča bitno se razlikuje od slike koju, evo već drugi mesec, ruski mediji prikazuju o njoj.

Pogrbljena starija Ukrajinka u gornjem delu trenerke i sa crvenom zastavom na gotovs.

Advertisement

Tako izgleda jedna od njenih najprepoznatljivijih slika koja se prikazuje u Rusiji 2022. godine.

Kult ove žene rodio se početkom aprila, baš onda kada se na društvenim mrežama pojavio video, koji prikazuje kako „baka“ izlazi u susret ukrajinskim vojnicima sa crvenom zastavom u pripravnosti.

Zatim, kada jedan od njih počinje da gazi zastavu, ona odbija da uzme hranu od njih.

Advertisement

Tokom proteklih mesec i po dana, spomenici Ani Ivanovnoj, a upravo se tako zove „baka sa zastavom“, pojavili su se u gradovima širom Rusije, pa čak i na okupiranim teritorijama Ukrajine.

Zvaničnici i službenici ruskih državnih kanala smatraju njen čin primerom „nepokolebljivog duha“ i oličenjem ideje prema kojoj mnogi Ukrajinci zapravo čeznu da se vrate u SSSR i podržavaju rusku vojnu operaciju.

BBC dopisnici posetili su kuću Ane Ivanovne Ivanove, razgovarali sa njenim komšijama, sa istim onim vojnikom koji je stao na njenu zastavu, kao i sa kulturolozima.

Advertisement

Oni pričaju kako je „baka sa crvenom zastavom“ postala simbol moderne Rusije i zašto ona zapravo uopšte nije onakva heroina, kakvom je prikazuje ruska propaganda.

„Molila sam se za vas i za Putina“

„Bolje bi mi bilo da nisam poznata… Biti poznat, to je, naravno, velika stvar, ali to treba zaslužiti.

„Ali ja ne znam, možda nisam zaslužila da budem tako poznata“, kaže Ana Ivanovna Ivanova.

Advertisement

Njen razgovor za BBC počinje pitanjem na kom jeziku da ga vodimo.

Maternji jezik Ane Ivanovne je ukrajinski.

Prema njenim rečima, kada se uzbudi, ona prelazi na ruski, odnosno na mešavinu ruskog i ukrajinskog, što je karakteristično za ovdašnja mesta.

Advertisement

Ana Ivanovna je niska, krhka i veoma energična.

Na leto će napuniti 70 godina, samo je tri meseca starija od Vladimira Putina.

Izgleda mnogo mlađe od starice prikazane na većini plakata koji su se pojavili svuda u Rusiji.

Advertisement

Razgovor se vodi baš u dvorištu kuće Ane Ivanovne i njenog muža Ivana koga nežno zove Alekseič.

Pre nedelju dana, par je bio u bolnici u Harkovu, ali su se sada vratili u Veliku Danilovku.

Alekseič ne učestvuje u razgovoru.

Advertisement

Teško ga je čak i pozdraviti: veoma slabo čuje.

Formalno, Velika Danilovka (u Rusiji se zove Boljšaja Danilovka) je predgrađe Harkova.

U stvarnosti, ovo je obično ukrajinsko selo.

Advertisement

Kada idete u centar ovde kažu „ideš u grad“.

Životna priča supružnika detaljno je opisala publikacija „Spektar“.

Ana Ivanovna je imala četvoro dece, ali su svi umrli iz raznih razloga.

Advertisement

Alekseič je njen drugi muž, rodom je iz Belgoroda.

Roditelji Ane Ivanovne živeli su u Velikoj Danilovki, a ona je dugo živela u Dvurečnoj, takođe u Harkovskoj oblasti.

Radila je u silosu, a onda se vratila u roditeljsku kuću.

Advertisement

Posle izbijanja rata, Ana Ivanovna nije videla ruske vojnike u njenom selu: oni nikada nisu ušli u Veliku Danilovku, bili su smešteni u parku nekoliko kilometara od nje, u sada već oslobođenom selu Cirkuni.

Dvanaestog maja, kada je BBC ekipa stigla u Danilovku, ovde su se još vodile borbe: nad selom se često čula tutnjava artiljerijskih duela.

Ana Ivanovna više nije obraćala pažnju na ove zvuke, navikla se na njih.

Advertisement

Međutim, baš nedavno ruske granate su padale direktno na selo, pretvorivši neke kuće u pepeo.

Kuća Ane Ivanovne je takođe pretrpela granatiranje: popucali su prozori, oštećen je krov, a delovi granata još leže na travnjaku.

Njena kuća se nalazi pored strateški važnog, po lokalnim standardima, mosta preko potoka, koji je nekoliko puta bombardovan.

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Kuće Ane Ivanovne i Ivana Aleksejeviča u Velikoj Danilovki, 12. maja

Prema razaranjima Ana Ivanovna odnosi se filozofski: moglo bi biti i gore.

Međutim, ni pre rata život penzionera nije bio oličenje luksuza.

Advertisement

U kući se jasno vidi siromaštvo, natrpana je trošnim stvarima, oko korita su zarđali bicikli, balalajke, poluprazne konzerve sa plavom buđi.

U jednoj od prostorija pretrpane kuće nalazi se čitav ikonostas.

Ana Ivanovna i njen muž su veoma pobožni, tokom razgovora žena se stalno krsti i obraća se Bogu i Bogorodici.

Advertisement

Žena kaže da joj je nedavno povećana penzija: sada ima 3.034 grivni (oko 6.700 rubalja), dok njen suprug ima više od 4.000 grivni (8.800 rubalja).

Ali, naravno, „siromaštvo je veliki problem“, uzdiše Ana Ivanovna: da nije siromaštva, kuća bi bila čistija, a život bi uopšte bio drugačiji, moglo bi se gledati na svet drugačijim očima.

A od putovanja može da se seti samo odlaska u Moskvu, u kojoj je najviše ostao u sećanju mauzolej i hramovi.

Advertisement

Kada se BBC ekipa zainteresovala za sudbinu te iste crvene zastave, Ana Ivanovna vodi novinare u šupu.

Otkud ta zastava u njenoj kući, žena se više ne seća: u porodici je od njenog detinjstva.

U šupi, Ana Ivanovna gleda u hrpu ogreva i dasaka i uvređeno kaže: „Jesu li nešto ukrali? Uništili?“.

Advertisement

Zastavu su pronašli novinari.

Zastava je prljava, godinama, pa i decenijama nije oprana, a u polumraku šupe malo se razlikuje po boji od ogreva na kome leži.

Radosna Ana Ivanovna razvija zastavu i vodi novinare na travnjak ispred njene istrošene kapije, na kojoj su vidljivi tragovi fragmenata granate koja je eksplodirala, na istom onom mestu gde se 4. marta odigrala scena koja je ovu baku pretvorila u simbol invazije Rusije na Ukrajinu.

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Ana Ivanovna pokazuje BBC-ju istu onu zastavu: uprkos tome što su pisali ruski mediji, nisu je oduzeli

Baš taj snimak napravili su ukrajinski vojnici.

Na snimku tri vojnika prilaze Ani Ivanovnoj i njenom mužu sa kesom hrane.

Advertisement

Baka drži crvenu zastavu.

„Čekali smo vas, molili smo se za vas i za Putina, i za ceo narod“, dobrodušno kaže ona onome koji je snimao.

U početku, Ana Ivanovna odbija da uzime hranu, kaže da je vojnicima to više potrebno.

Advertisement

Ali joj jedan od vojnika ipak dodaje kesu sa hranom uz reči „Slava Ukrajini“, uzima crvenu zastavu, baca je na zemlju i staje na nju nogama.

Dalje se skoro ne čuje šta pričaju zbog vetra, ali je jasno da je Ana Ivanovna revoltirana.

„Moji roditelji su umrli za ovu zastavu“, kaže ona vojnicima i odbija da uzme hranu.

Advertisement

Početkom aprila ovaj video se pojavio na internetu, a ruski korisnici su počeli da ga dele.

„Ukrajinski gadovi su došli do starca i starice, koji su ih zamenili za ruske vojnike i pozdravili ih Crvenom zastavom koja simbolizuje pobedu“, je Danil Bezsonov, zamenik ministra informisanja otcepljene ukrajinske oblasti samoproglašene Donjecke Narodne Republike.

Pogledajte video: Ukrajinci i ratne tetovaže

Potpis ispod videa,

Rat ispod kože: Sve više Ukrajinaca tetovira patriotske motive

Advertisement

„Gospod me je odveo pravo do Ukrajinaca“

U stvari, ova scena se odigrala 4. marta, dve nedelje posle početka ruske invazije.

Intenzivno su granatirane severoistočne periferije Harkova, ali selo je u to vreme bilo „ničija zemlja“, kaže Viktor Kostenko, stariji poručnik Oružanih snaga Ukrajine, u razgovoru za BBC.

Kostenko je bio taj koji je stao nogom na zastavu i baš je njegovim telefonom snimljen video, koji je proslavio Anu Ivanovnu.

Kada je Kostenkova četa ušla u Veliku Danilovku, vojska je videla da je većina kuća ovde oštećena, a ljudi gotovo da nije bilo.

Advertisement

Onima koji su rešili da odu, vojska je pomogla da dođu u bezbednije oblasti Harkova.

Baka Ana je izašla pred vojsku sa zastavom SSSR-a dva, tri dana posle njihovog dolaska u selo.

„Mi smo, kao i uvek, pitali kako su, imaju li hrane.

Advertisement

„Baka je odgovorila da nema gde da ide i da nas je željno čekala i, ne znam tačno da citiram njene reči, molila se sve ovo vreme za ruske trupe, jer je bila umorna od rata.

„I dodala je da ima rusku zastavu da nas dočeka“, priseća se Kostenko tog susreta.

Vojska je bila iznenađena i zamolila ženu da pokaže zastavu.

Advertisement

„Ne znam šta se dešavalo u mojoj glavi“, govori sada Ana Ivanovna o tom danu.

Tokom razgovora, ona izgovara nekoliko verzija odgovora na pitanje zašto je pred tri vojnika sa plavim i žutim našivkama na uniformi izašla sa crvenim „znakom“, kako ga sama naziva.

Prvo objašnjenje zvuči ovako – žena je čula ruski govor od Ukrajinaca i zato je mislila da su Rusi: „I ona je pokazala zastavu“.

Advertisement

„Stvar je sledeća: ako nam se ljudi obrate na ukrajinskom, onda mi sa njima pričamo ukrajinski.

„Ako se obrate na ruskom, onda, naravno, pričamo na ruskom.

„Verovatno zbog toga što smo joj se obratili na ruskom, ona nas je verovatno pobrkala sa ruskim vojnicima.

Advertisement

„Pa sam joj rekao: ‘Iznesite tu zastavu, a ja sam iz čiste zabave izvadio telefon, dao ga naredniku i on je počeo da snima. I ostalo ste videli“, objašnjava Kostenko.

Prema drugoj verziji, verziji koju je ona iznela, Ana Ivanovna je otišla kod ruskih vojnika, jer bi oni sigurno pronašli kontakte ruskog predsednika.

Žena kaže da je navodno htela da preko vojnika pozove Putina i da ga pita zašto je započeo rat protiv nenaoružanih Ukrajinaca, i možda bi uspela da ga ubede i zaustave krvoproliće.

Advertisement

I finalno, treće objašnjenje Ane Ivanovne je sledeće: baka nije imala nameru da stavi nikakav politički podtekst u njen čin.

Crvena zastava, kaže ona, nije zastava Sovjetskog Saveza, nije zastava Rusije, već „zastava ljubavi i sreće u svakoj porodici, u svakom gradu, u svakoj republici“.

„Bela simboliše čistotu tela i duše. A crvena zastava znači ljubav i pobedu.

Advertisement

„Vojnicima sam dala znak ljubavi i pobede. Nisam ga iznela Rusima, Gospod me je odveo do Ukrajinaca. Tako da ih prati pobeda! Daće Bog da pobede!“, objašnjava Ana Ivanovna i krsti se.

A šta rade srp, čekić i petokraka na zastavi ljubavi, pita ekipa BBC-ja.

„A šta rade?“, uzvraća ona.

Advertisement

„Srp to je hleb, gvožđe se kuje čekićem, za razne mašine, lepe ograde, a zvezda je zaštita sa nebesa.“

Na pitanje zašto je rekla vojnicima da se moli za Vladimira Putina, Ana Ivanovna odgovara: „Da, molim se i za Putina i za Zelenceva [predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog]“.

„Molim Boga da ih prosvetli. Molim se i za Lukašova [predsednika Belorusije Aleksandar Lukašenko]. Molim se za sve da dobiju prosvetljenje i da se međusobno ne svađaju.“

Advertisement

„Ana Ivanovna je pomalo teatralna i menja iskaze iz intervjua u intervju“, kaže za BBC Dmitro Galko iz Centra za strateške komunikacije (CSC) pri Ministarstvu kulture Ukrajine.

Jedan od glavnih zadataka ovog Centra je „pružanje otpora informacionim napadima Ruske Federacije“.

Galko je siguran da je žena, prilazeći vojnicima, „samo htela da sve reši mirnim putem“.

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Ana Ivanovna i njen muž Ivan Aleksejevič proveli su neko vreme u bolnici u Harkovu, ali su se sada vratili kući u Veliku Danilovka

U Rusiji je najviše odjeknuo završetak viralnog videa: Kostenko nogama gazi zastavu, Ana Ivanovna odbija da uzme hranu od vojnika.

Kako se žena sada seća, ona se tada uplašila: mislila je da će je streljati.

Advertisement

Ispostavilo se da nije bilo potrebe da se plaši.

„Vidite, živa sam“, kaže ona.

BBC je pitao Kostenka zašto je zgazio bakinu zastavu?

Advertisement

„Bio sam ljut na onoga ko nas je napao, koji želi da ponovo stvori to carstvo, taj Sovjetski Savez, u kome je moj narod umirao od gladi 1932. i 1933. godine“, odgovara on.

Prema rečima potporučnika, iako se video završava u dramatičnom trenutku, stvarnost se pokazala mnogo prozaičnijom.

Posle snimanja, vojska nije dugo nastavila spor sa supružnicima, granatiranje se nastavilo unaokolo.

Advertisement

Posle kratke rasprave, vojnici su produžili dalje, Ana Ivanovna je podigla zastavu sa zemlje, a Alekseič je „sasvim mirno“ uzeo kesu sa hranom, posle čega su starci otišli kući.

„A onda smo se sprijateljili sa ovom bakom, dan kasnije smo joj doneli namirnice, a za Uskrs malo kuliča (uskršnji kolač) iz ukrajinske crkve“, smeje se Kostenko.

„Baka po meri cele Rusije“

Kako je ovaj snimak sa izgaženom zastavom završio na internetu i ko ga je objavio i zašto, još nije poznato.

Advertisement

Video, snimljen Kostenkovim telefonom, ukrajinski vojnici su slali jedni drugima u grupama na aplikaciji Telegram i Vacap, bez namere da postane viralan.

Stariji poručnik uverava da nema nikakve veze sa objavljivanjem snimka na internetu.

BBC nije mogao da pronađe gde je i kada tačno snimak sa Anom Ivanovnom prvi put objavljen u javnosti.

Advertisement

Može se pretpostaviti da se prvi put pojavio u proukrajinskim objavama, kako bi se pokazalo da Oružane snage Ukrajine pružaju pomoć svim stanovnicima zemlje, bez obzira na njihove političke stavove.

Ruski mediji su brzo skrenuli pažnju na snimak i dali mu malo drugačije značenje.

Autor fotografije, Erik Romanenko/TASS

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Vajar Aleksandar Ivčenko tokom izrade skulpture „baka sa crvenom zastavom“, Voronjež, 23. april

Ujutro 7. aprila, je prikazao video u jutarnjem programu.

Advertisement

„Snage bezbednosti su došle u selo, kao da bi delile humanitarnu pomoć, ali nisu propustile priliku da se rugaju ljudima“, komentariše se u objavi.

„Radikalne snage se otvoreno podsmevaju starijoj ženi.“

Dva dana kasnije, voditelj emisije na „Prvom kanalu“, Vitalij Jelisejev, , pustio je suzu u direktnom prenosu.

Advertisement

„Kažu starost… Ne znam za vas, ali ja sam upravo video šta znači nepokolebljiv duh. Sveta je stvar štititi takve ljude“, rekao je drhtavim glasom.

Poljanski je penzionerku nazvao simbolom „druge Ukrajine“, koja je zahvaljujući vojnoj operaciji dobila šansu za „istinsko dobrosusedstvo“.

Kao rezultat toga, u poslednjih mesec i po dana, „baka sa crvenom zastavom“, niko nije znao njeno prezime, pa čak ni njeno ime dugo vremena, postala je u Rusiji glavni simbol podrške ratu u Ukrajini zajedno sa latiničnim slovom Z.

Advertisement

Na društvenim mrežama ženi su smislili nadimke – „Baka Z“ i „Baka pobede“, njen lik je zapravo izjednačen sa spomenikom „Otadžbina“, koji je podignut u Volgogradu.

Autor fotografije, Konstantin Zavrazhin/Getty Images

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Kartonska figura „bake sa crvenom zastavom“ na ulazu u tržni centar u Moskvi, 11. maja

Uoči proslave Dana pobede, slike Ane Ivanovne pojavile su se na našivkama ruske vojske, posvećene su joj pesme, plakati sa njenim slikama i mnogi grafiti, zahvaljujući trudu regionalnih uprava, osvanuli su na kućama u gradovima širom Rusije.

Spomenici i skulpture podignute u čast žene postali su poseban žanr.

Advertisement

A nije moglo ni bez incidenta, na primer, krajem aprila stanovnik Moskve Roman Saharov razbio je kartonsku figuru „bake sa zastavom“ postavljenu u Kurkinu.

Protiv njega je sastavljen protokol po članu o diskreditaciji vojske, a TV voditelj Vladimir Solovjov sa izvinjenjem Moskovljanina: „Napravio sam 22. aprila najveću grešku u životu“.

„Razbio sam simbol današnje Rusije, iako se toga i ne sećam, jer sam bio jako pijan“.

Advertisement

U Belgorodu je, jedva podignut spomenik, morao da bude uklonjen zbog vandalizma.

Odlučili su da spomenik premeste na mesto gde građani ne bi imali „mogućnost da dođu do njega“.

Autor fotografije, Peter Kovalev/TASS

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Spomenik Ani Ivanovnoj u Mariupolju koji je pod ruskom okupacijom, 5. maja

Na otvaranje su lično došli prvi zamenik šefa ruske administracije predsednika Sergej Kirijenko i sekretar Generalnog saveta Jedinstvene Rusije Andrej Turčak.

Advertisement

„Nažalost, ne znamo njeno puno ime i prezime. Ali sigurno ćemo saznati.

„I siguran sam da će biti prilike da joj se zahvalimo i duboko joj se poklonimo, jer je postala živi simbol takvog kontinuiteta pokoljenja, kontinuiteta borbe protiv nacizma i fašizma.

„Ona je postala baka celog Donbasa, i baka cele Rusije“, rekao je Kirijenko.

Advertisement

Međutim, sada „baka sa zastavom“ više nije jedina heroina ruskih medija.

Mada se na društvenim mrežama već pojavljuje montaže na kojima su sa zajednko „baka sa zastavom“ i Aljoša.

Autor fotografije, VK: Žiznь v DNR

Advertisement

„Fragment dojučerašnjeg života“

Pa ipak, zašto je tačno pogrbljena baka odjednom praktično postala simbol moderne Rusije?

Pretvaranje starice u mim i nekakav simbol koji daje legitimitet ruskoj „specijalnoj operaciji“ veoma je simptomatično, objašnjava za BBC Evgenij Dobrenko, filolog, istoričar kulture, istraživač kasnog staljinizma.

Prema rečima Dobrenka, „baka sa zastavom“ simbolizuje ono kako bi ruski režim želeo da ga vidi ostatak sveta i kako sam sebe vidi.

Advertisement

„Oslobodioci od nacizma ponovo su došli sa istoka, a ova baka se pojavljuje kao fragment neke nove ‘Mlade garde’, da pozdravi svoje dobročinitelje“, kaže on.

Istoričar skreće pažnju na nedoslednost: s jedne strane, popularnost slike „bake sa zastavom“ je primer pozivanja na sovjetsku prošlost, u okviru koje se, na primer, u okupiranim ukrajinskim gradovima.

S druge strane, Vladimir Putin je uoči rata obećao da će Ukrajini „pravu dekomunizaciju“.

Advertisement

Ruski lider je više puta objašnjavao da stvaranje Ukrajine u njenim savremenim granicama smatra svojevrsnom istorijskom greškom, čiji je „autor i arhitekta“ bio lično Vladimir Lenjin.

Autor fotografije, Anton Vergun/TASS

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Spomenik „baka sa crvenom zastavom“ u Belgorodu, 8. maja

„Svima je jasno da je putinovska retorika samo paravan jedne običe imperijalističke kolonizatorske prakse Rusije, koja želi da objasni neobjašnjivo, i da opravda ono što se ne da opravdati“, smatra stručnjak.

U toj meri je divlja i groteskno apsurdna, baš kao ta starica koja je fragment dojučerašnjeg života, koja simbolizuje dojučerašnju politiku koju praktikuje Rusija 21. veka.

Advertisement

„Baka Ana“ je zaista veoma poučan simbol: čak i da ga nisu koristili tako za samoraskrinkavanje, nakon što je jednom dospeo u medije, ipak bi bio osuđen da postane mim“, objašnjava za BBC Jan Levčenko, kulturolog, urednik Rus.Postimees.

„To je dobar simbol ruske invazije, veoma karakterističan i veoma ilustrativan. On sam sebe razotkriva“, kaže Levčenko.

Sa njegove tačke gledišta, sama svrha „specijalne operacije“ je pokušaj obnavljanja SSSR-a u onim granicama i semantičkim poljima u kojima je dostupan savremenom ruskom poretku.

Advertisement

I u tom smislu, baka Ana sa crvenom zastavom utire put u Sovjetski Savez, a oni to nisu mogli da ne iskoriste“, objašnjava kulturolog.

On skreće pažnju na to da je sama ličnost Ane Ivanovne od malog značaja za propagandu:

„Važno je da se ona sa crvenom zastavom vraća u SSSR, osvetljavajući i osveštavajući put predsednika.“

Advertisement

„Nema potrebe da se od nje pravi mrtav idol“

Dok su ruski mediji nagađali o sudbini „bake cele Rusije“, pisalo se da su je spasili dobrovoljci DPR ili da su je odveli kod „rođaka u Barnaul“, Ana Ivanovna je nastavila da živi u seoskoj kući na periferiji Harkova.

Nije ni slutila da je postala zvezda društvenih mreža, a da joj spomenike otvaraju visoki zvaničnici Kremlja.

Osim ako su ukrajinski vojnici, koji su nastavili redovno da dolaze kod njihove „drugarice“ i donose hranu, nisu šalili: vele, baka se proslavila.

Advertisement

Posle još jednog u nizu granatiranja Danilovke, u seoskoj kući Ane Ivanovne popucala su i izletela stakla iz štokova, oštećen je krov, a jedan deo ograde je srušen.

U tom trenutku, kaže potporučnik Kostenko, ukrajinska vojska je snažno preporučila starcima da se isele iz kuće: nemate ni podrum, ni sklonište.

Potpis ispod fotografije,

Prozori na kući Ane Ivanovne i Ivana Aleksejeviča su izbijeni posle granatiranja

Advertisement

Ana Ivanovna i Alekseič su poslušali savet, Kostenko ih je odveo u lokalnu crkvu.

Tamo su proveli jednu noć, ali su se Aleksejevičevi zdravstveni problemi pogoršali, pa su im volonteri pomogli da dođu do jedne od harkovskih bolnica.

Tamo se početkom maja Dmitrij Galko iz CSK upoznao sa supružnicima, koje je pronašao uz pomoć parohijana iz crkve u Danilovci.

Advertisement

Upravo je on video koji je bio senzacionalan u Rusiji, a pre čije objave se gotovo ništa nije znalo o sudbini Ane Ivanovne.

„Stvar je, naravno loša, što je Rusija ušla u rat sa nama. Veoma je loše“, kaže Ana Ivanovna na tom snimku.

U videu se takođe govori o tome kako je ženina kuća uništena usled ruskog granatiranja.

Advertisement

Galko je na kraju preuzeo pokroviteljstvo nad parom iz Danilovke.

Vojska koja ih je čuvala napustila je selo posle kontraofanzive Oružanih snaga Ukrajine kada su ruske trupe odbijene iz Harkova.

Proruski mediji i javnost nedvosmisleno su sagledali situaciju.

Advertisement

Ratni novinar „Komsomolske Pravde“ Aleksandar Koc, koji otvoreno podržava vojnu operaciju, sledeću poruku:

„Kijev je uzeo za taoca baka Anju iz oblasti Harkov“.

I tom prilikom su pokrenuli „glavnu šemu“: sami su gađali minobacačem kuću staraca, nisu pokazali ništa konkretno, ali su očekivano okrivili Rusiju.

Advertisement

„Ko je talac? Ja? Ne“, zbunjeno sleže ramenima Ana Ivanovna u razgovoru za BBC.

Pre nekoliko dana, Ana Ivanovna i njen muž vratili su se u rodnu kuću: jako su bili zabrinuti kako su im psi, mačke i zec koje su ostavili kada su evakuisani zbog bombardovanja.

„Sa životinjama je sve u redu“, kaže baka.

Advertisement

„Sada treba da posadimo krompir pre nego što bude kasno“.

Zbog ruske invazije, kalendar setve u njenom domaćinstvu se donekle pomerio.

Na pitanje da li bi želela da iskoristi poziv Nine Ostanjine i ode na Paradu pobede na Crvenom trgu, Ana Ivanovna uzbuđeno odgovara:

Advertisement

„Ne mogu tamo jer su bombardovali nas nenaoružane“.

„Ovo je selo. I nije bilo više ljudi, a oni su ipak bombardovali. Ne mogu da idem sada u Rusiju. I dalje je tu bol za Ukrajinom.

„Ukrajina, mila majčica.“

Advertisement

Autor fotografije, EPA/SERGEI ILNITSKY

Potpis ispod fotografije,

Grafit sa Anom Ivanovnom u Berdjansku (Zaporoška oblast), zauzet od strane ruskih trupa, 30. aprila

Advertisement

Ruska propaganda sve čini jednodimenzionalnim i stvarne ljude to ne zanima – brine samo o oduzimanju ukrajinskih teritorija, komentarišući ruske publikacije o „baki sa crvenom zastavom“ kaže Dmitrij Galko iz CSK.

„Tako je Ana Ivanovna u Rusiji pretvorena u mrtvog idola, mrtvu ikonu.

„Nije ih zanimalo ko je i odakle je, kako se zove, kakva je njena sudbina i biografija.

Advertisement

„Da su mogli, ukrali bi je, mumificirali i stavili u mauzolej, i tamo bi ležala mrtva“, kaže on.

Galko naglašava da u Ukrajini nisu ni pokušali i neće da od bake sa crvenom zastavom prave baku sa plavo-žutom mašnom.

Ali, podseća on, roditelji Ane Ivanovne su Ukrajinci, a ukrajinski je njen maternji jezik.

Advertisement

„Ovo je naša baka! Ne treba od nje praviti mrtvog idola!“, emotivno komentariše.

„Brzo deluju. Užas“

Na travnjaku ispred kapije, tamo gde je Ana Ivanovna prvi put srela ukrajinsku vojsku pre više od dva meseca, razgleda grafite, murale i spomenike štampane na štampaču u boji, za koje je ona sama bila uzor.

Ranije je baka samo čula za sopstvenu slavu, a sada sa vidnim interesovanjem gleda slike.

Advertisement

Neke od njih joj se zaista ne dopadaju.

„Zar sam ja tako stara i otužena?“, pita ona iznenađeno.

Na nekim slikama žena zaista i izgleda tako, kao da joj je minimum sto godina i da je u potpunosti mogla da zahvati i Prvi svetski rat.

Advertisement

Živahna i energična, Ana Ivanovna se zaista sasvim razlikuje od ove starice.

Potpis ispod fotografije,

Među slikama koje je BBC doneo Ani Ivanovnoj, najviše joj se dopala fotografija spomenika u Mariupolju i fotografija na kojoj je naslikana zajedno sa Ivanom Aleksejevičem

Na jednoj od slika, baka sa crvenom zastavom u pripravnosti gazi plavo-žutu zastavu Ukrajine.

Advertisement

Ana Ivanovna je ogorčena.

„Ne daj Bože! Volim našu zastavu. Nije lepo što su to tako nacrtali. Da ja gazim našu zastavu, ko je to tako smislio? Naprotiv, volim moju zastavu.

„Kada su mi doneli uskršnji kolač, bila je plava, žuta i narandžasta traka sa trozupcem. Sačuvala sam je.“

Advertisement

Baki se dopada poster na kojem stoji pored Alekseiča – na ovoj slici on izgleda kao penzionisani geolog, a iza njih su ruski vojnici.

Anu Ivanovnu vojnici uopšte ne zanimaju: ona pokazuje njenom dedi kako su ga lepo naslikali i traži da zadrži ovu sliku za uspomenu.

BBC novinar odvojeno pokazuje baki fotografiju spomenika koji je otvorio Sergej Kirijenko u Marijupolju.

Advertisement

„Brzo deluju. Noćna mora“, kaže ona.

Ali se vidi na njenom licu da joj se dopadaju spomenik i slava uopšte.

Šta bi rekla na otvaranju spomenika samoj sebi da je imala takvu priliku?

Advertisement

Ana Ivanovna se zamislila.

„Daj Bože, rekla bih, da je ovaj spomenik bio [spomenik] mira za celu našu planetu. Mir u svakom domu, u svakoj porodici. Razumevanje.

„Posebno bih želela da predsednici imaju razumevanja. Da ne prave takav rat više“, kaže ona.

Advertisement

Ana Ivanovna je posebno dirnuta devojkama koje stoje pokraj spomenika u Marijupolju u počasnoj straži.

„Ostavite mi još i tu sliku, sa decom“, traži ona.

„Nikoga nisam htela da izdam“

Posle objavljivanja video snimka sa bakom koja sa crvenom zastavom izlazi pred ukrajinske vojnike, ukrajinske društvene mreže je zapljusnuo talas komentara, najblaže rečeno, neugodnih prema Ani Ivanovnoj.

Advertisement

Ide sa crvenom zastavom u susret okupatorima. Luda starica.Kolaboracionista. Neka se vuče u njenu Rusiju.“

Ton većine komentara njenog čina bio je pogrdan.

Pa čak i meštani iz sela u kome živi baka Ana takođe dvosmisleno doživljavaju njenu slavu.

Advertisement

Pola sela su uništile ove „crvene zastave i ruski mir“, a ova „ludača“ im je izašala u susret, kaže za BBC komšija supružnika, Vladimir, bivši vojnik.

Potpis ispod fotografije,

Komšije Ane Ivanovne iz Velike Danilovke veruju da će joj posle priče sa crvenom zastavom biti teško da živi u selu

Meštani sela pomažu bračnom paru u hrani, ali iza njihovih leđa nekoliko stanovnika Danilovke reklo je za BBC: nema njima ovde života.

Advertisement

„Odnosno, neće, naravno, niko da ih bije, ali takođe neće niko da komunicira sa njima. Ona će jednostavno biti izopštena“, kaže Ženja, stanovnik sela, koji je sada bezglavo krenuo u volontiranje.

Ana Ivanovna oseća ovakav stav prema sebi.

„Danas ovi što skupljaju smeće iz grada… Nazvali su me izdajnicom. Uzmi, kažu, tvoje prnje i gubi se odavde. Kažu kako ćeš živeti sa ovim?“, žali se ona.

Advertisement

„A ja nikog nisam htela da izdam, ja sam samo želela mir: kako bi Rusija, Ukrajina i Belorusija živeli kao pre. Da niko nikoga ne uvredi, već da se samo bore protiv narkomanije, protiv alkohola, protiv pušenja i za veru hrišćansku!“

Ali poručnik Kostenko, koji je, uglavnom, proslavio „baku sa zastavom“, brani je.

„Ne treba osuđivati čoveka zbog njegovog čina, zbog prošlosti u kojoj živi… Svi ljudi žive tamo gde im je mladost prošla, gde su živeli i radili. Oni ne znaju priču u celosti.

Advertisement

„Bolje je u nezavisnoj Ukrajini da poboljšaju uslove života tako da se sećaju tog Sovjetskog Saveza kao crne prošlosti naše države.

„A da osuđujete čoveka samo zato što je živeo u Sovjetskom Savezu je pogrešno.“

Problem bake, prema Kostenku, je glad za informacijama.

Advertisement

Dugo nije mogla da veruje da Rusi pucaju na njeno selo: celog života smatrala je ruski narod bratskim, a njen Alekseič je rodom iz Belgoroda.

Kada su baku odveli iz harkovske bolnice i vozili prema Danilovki, sproveli su je kroz Harkov i pokazala do koje mere je grad uništen od neselektivnog bombardovanja ruskih trupa.

Ona je, seća se Dmitrij Galko, samo digla ruke: „Au-u-u, ovo je prava 1941. godina.“

Advertisement

Međutim, čak ni nedavni događaji nisu primorali političke stavove Ane Ivanovne da se stabilizuju.

S jedne strane, kao da se ne protivi tome da Ukrajina i Rusija žive zajedno, već samo „da ukrajinski predsednik bude na njegovom mestu, ruski predsednik na sopstvenom mestu i da imaju razmevanje jedan za drugog“.

S druge strane, ona se moli Bogu za pobedu Ukrajine i ukrajinskih vojnika sa kojima je uspela da se sprijatelji.

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Ana Ivanovna kaže za BBC da bi, kada bi mogla da porazgovara sa Vladimirom Zelenskim, zatražila od njega da rešava probleme u miru i ljubavi. A Vladimiru Putinu bi rekla da je pogrešio započevši rat sa Ukrajinom

Ana Ivanovna kaže da pošto Ukrajina pobedi, ona čeka da joj u goste dođu vojnici koji su snimili video u kome je ona učestvovala.

Biće, kažu, struje u Danilovci pa će moći da im skuvaju čaj.

Advertisement

Čak i onom Viti, koji je „zastavu pogazio“.

Na pitanje da li se Ana Ivanovna kaje zbog onoga što se dogodilo i da li bi ponovo išla u susret vojsci sa crvenom zastavom, ona odgovara: „Verovatno bih izašla“.

„Bilo da su Ukrajinci, bilo da su Rusi. A možda bi rekla: evo zastave i pobedi sa ovom zastavom.

Advertisement

„Ili me je možda sam Gospod poslao da im dam ovu zastavu mira, da oni pobede, i vrate Rusiju na njeno mesto? I možda jeste tako.

„Možda me je sam Gospod poslao tim putem. Ne da budem slavna, već da uspostavim mir.“

Možda će vas zanimati i ovaj video:

Potpis ispod videa,

„Ostala sam u Harkovu da bih zabeležila upotrebu kasetnih bombi”

Advertisement



BBC Svijet

BBC Svijet

Francuska i politika: Zašto je Emanuel Makron kažnjen na izborima

Objavljeno

dana

Autor

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


  • Hju Skofild
  • BBC Njuz, Pariz

Autor fotografije, Getty Images

U aprilskoj noći kad je Emanuel Makron ponovo izabran za predsednika, svi su primetili neobičnu, svedenu atmosferu koja ga je okruživala.

Advertisement

Nije bilo širokih osmeha, nije bilo trijumfalnog govora punog nade. Bilo je to kao da je već znao da slavlje neće biti primereno.

Dva meseca kasnije, vidimo da su njegovi slavni politički instinkti ponovo bili savršeno tačni.

Bio je u pravu što je bio oprezan.

Advertisement

Ta pobeda zaista je bila vrhunac, ali on je odmah prepoznao njenu depresivnu, implicitnu poruku – od vrhunca može da se krene samo u jednom smeru, a to je nadole.

Rezultati parlamentarnih izbora u nedelju potvrđuju da će ovaj drugi mandat biti potpuno drugačiji u odnosu na prvi – Makron odaje utisak kažnjenog i značajno oslabljenog vođe.

Umesto da može da se osloni na (i stoga praktično ignoriše) poslušne poslanike, predsednik se sada suočava sa Nacionalnom skupštinom koja ne može da garantuje prolazak njegovih reformi.

Advertisement

Sa stotinak poslaničkih mesta manje – relativnom i ne više apsolutnom većinom – nekada nepobedivi šef države biće prisiljen da pregovara sa opozicijom, najviše sa konzervativnim Republikancima (LR).

Po nekim pitanjima oni će sarađivati – na primer, podizanje starosne granice za odlazak penziju na 65 godina – ali njihova podrška imaće svoju cenu.

I to što će zavisiti od LR-a imaće neizbežne posledice po Makronovu navodnu centrističku vladu koja će početi da deluje uznemirujuće desničarski.

Čak i okviru njegove vlastite koalicije, predsednikov položaj biće manje siguran.

Advertisement

Zbog toga što po ustavu ne može da služi treći mandat, pitanje njegovog uspeha ostaje otvoreno.

U nekom trenutku možemo da očekujemo od saveznika poput bivšeg premijera Eduarda Filipa, koji komanduje zasebnom frakcijom poslanika, da započne napade.

Ali najočigledniji izazov predstavljaće sveže oživljena opozicija.

Advertisement

I to ne konvencionalna opozicija, već nova leva koalicija kojom dominira mladi, radikalni priliv pristalica Žan-Lika Melanšona, i (iznenađenje večeri), masovni novi kontingent krajnje desnice.

Ovaj manevar sa dve boka krajnjih ekstrema uradiće sve što može da osujeti usvajanje novih reformi kao što je starosna granica za odlazak u penziju i, osokoljeni novim legitimitetom, neće oklevati da pozovu na ulicu kad god im to bude bilo potrebno.

„Francuskom će se veoma teško vladati“, kaže analitičar i anketar Žerom Forke.

Advertisement

Tvorac vlastitih problema

Ima mnogo onih koji smatraju da je Makron tvorac vlastitih problema.

Nije uspeo da iskoristi zamajac koji je pružila njegova predsednička pobeda i pokuša da osvoji novu većinu u parlamentu.

Jedva da je vodio kampanju i čekao je nedeljama pre nego što je postavio premijera – Elizabet Born – čiji nesumnjivi talenti ne mogu da nadoknade njenu slabu komunikaciju sa glasačima.

Advertisement

Bilo je i loših medijskih momenata, kao što su ministar optužen za silovanje i fijasko fudbalske utakmice na Stad de Fransu – kad je njegova vlada naširoko doživljena kao da okrivljuje navijače Liverpula da bi odvratila pažnju od prave sramote večeri – lokalnih delinkvenata.

Forke veruje da je to moglo da navede neke glasače da odaberu Nacionalni savez Marin Le Pen, za koju su do ove večeri najoptimističnije procene bile oko 40 poslaničkih mesta – polovina onoga što su stvarno osvojili.

Možda je upravo te nedelje 24. aprila, kad je saznao da je osigurao drugi mandat, Makron osetio neprijatni balast svog položaja. Tako je u svakom slučaju izgledalo.

Advertisement

Jeste, osvojio je još pet godina – ali istorija drugih mandata u Petoj Republici nikad nije bila sjajna.

I jeste, imao je većinu Francuza iza sebe – ali više kao rezultat odbacivanja drugih nego iz ljubavi prema njemu samom.

Bilo je to kao da je još tada znao da je najbolje prošlo.

Advertisement

Pogledajte video: „Nisam glasala jer nisam videla sličnost između mene i kandidata“

Potpis ispod videa,
Advertisement

Muslimanka iz Francuske: „Nisam glasala jer nisam videla sličnost između mene i kandidata“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk





BBC Svijet
Advertisement
Nastavite čitati

BBC Svijet

Srbija, Ukrajina i izbeglice: „Imali smo divan grad, ali ga više nema“

Objavljeno

dana

Autor

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


  • Jovana Georgievski
  • BBC novinarka

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Galina Šipova (levo), Antonina Fomenko (desno) i njen sin Jurij upoznali su se u Prihvatnom centru Vranje, nakon bekstva iz Ukrajine

U dvorištu Prihvatnog centra Vranje, Antonina Fomenko i Galina Šipova iz Ukrajine sede na baštenskim stolicama pod krošnjom drveta i piju čaj.

Dve zemljakinje sprijateljile su se u Srbiji, gde su pronašle utočište nakon što ih je ruski napad naterao da napuste domove.

Advertisement

Antonina ima 36 godina i izbegla je iz Severodonjecka, grada u Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine, koji su vlasti te zemlje označile kao ključan za odbranu Donbasa.

Na pitanje o sinu, koji je u 40. godini mobilisan u ukrajinsku vojsku, počinje da plače.

„To mi je sin jedinac“, kaže napuklim glasom, prebacujući se za trenutak na ukrajinski jezik, sa ruskog na kojem vodimo razgovor.

Advertisement

Za više od 100. dana rata, iz Ukrajine je izbeglo više od 13 miliona ljudi, podatak je Ujedinjenih nacija.

U Srbiju su ušle skoro 42.000 ljudi iz Ukrajine, a oko 9.000 je prijavilo boravište, kažu iz Komesarijata za izbeglice Srbije (KIRS) za BBC na srpskom.

Najveći broj živi u privatnom smeštaju, pa je Vranje trenutno jedini prihvatni centar u Srbiji koji prima izbeglice iz Ukrajine.

Advertisement

Prema podacima od 10. juna, u Vranju je smešteno 76 ljudi – skoro triput manje nego što centar može da primi.

Ukrajina ne spada ni u prvih pet zemalja iz kojih dolazi najveći broj izbeglica koje trenutno borave u Srbiji – najviše ih je iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Burundija i Bangladeša, navode iz KIRS-a.

‘Mog grada više nema’

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Antonina je u Srbiju došla sa sedmogodišnjim sinom Jurijem i mačorom Barsikom

I Galina i Antonina dolaze iz gradova koji su od početka rata pretrpeli značajna razaranja.

Advertisement

Antonina je Ukrajinka koja je ceo život živela na severu Luganske oblasti, a nije je napustila ni kada su proruski separatisti u južnom delu proglasili nepriznatu autonomiju 2014.

U Srbiju je došla sa sedmogodišnjim sinom Jurijem i mačorom Barsikom, dok suprug, koji zbog invalidnosti nije mobilisan, radi u Letoniji kao kamiondžija.

Kaže da nikada nije želela da ode iz Severodonjecka, u kojem je pre rata živelo nešto više od 100.000 ljudi.

Advertisement

Radila je u agenciji za nekretnine, a sin je septembra 2021. krenuo u prvi razred osnovne škole.

Ali, Antonina više nije sigurna da ima gde da se vrati.

Autor fotografije, AFP

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Dim nad Severodonjeckom, 7. jun 2022. godine

„Ne znam šta je sa našim stanom, ali znam da je poslednji sprat zgrade srušen pre nego što smo pobegli“, kaže uz dubok uzdah.

Advertisement

Galina je došla sama iz Buče, gradića koji se nalazi nedaleko od Kijeva.

Do rata, to je bilo industrijsko mesto i dom za nešto manje od 30.000 stanovnika.

„Živeli smo pristojno, a poslednjih godina je u gradu niklo mnogo novih zgrada“, kaže ova penzionerka o predratnim godinama.

Advertisement

Posle povlačenja ruskih snaga početkom aprila, ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitro Kuleba saopštio je da je u Buči stradalo više od 400 civila.

BBC novinari zabeležili su prizore mrtvih tela koja leže na ulicama, a fotografije razaranja u Buči obišle su svet.

Autor fotografije, AFP

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Novinari koji su ušli u Buču početkom aprila, nakon povlačenja ruskih snaga, zatekli su leševe na ulicama

„Mnogi koje sam upoznala posle odlaska iz Ukrajine su znali za ono što se desilo u Buči“, kaže Galina, kršeći ruke u krilu.

Advertisement

Iz zadnjeg džepa na pantalonama vadi paklu cigareta, izvlači dve i pali jednu, dok druga ostaje da čeka spremna u ruci.

Galina je rođena u sovjetskoj Ukrajini, otac joj je iz Rusije, a kaže i da ima rođake u Sankt Peterburgu.

Sebe ne smatra ni Ukrajinkom ni Ruskinjom jer je veći deo njenog života obeležio Sovjetski Savez, gde to „nije bilo tako važno“.

Advertisement

„Za mene je ovaj rat utoliko strašniji – ne mogu da smestim u glavu da Rusija i Ukrajina ratuju“, dodaje.

Evakuacija kroz leševe

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Galina je izbegla iz Buče samo nekoliko dana posle 69. rođendana

Čak i kada je rat počeo, Galina i Antonina nisu ni pomišljale da će morati da napuste domove.

„Mislila sam da ću rat presedeti kod kuće, baš kao što sam presedela karantin [tokom pandemije korona virusa]“, kaže Galina.

Advertisement

Antonina, koja je ostala u Severodonjecku tokom oružanih sukobe nakon ruske aneksije Krima, nadala se da rat ni ovoga puta neće pokucati na vrata njenog stana.

„Tada su bombardovana neka naselja, ali ne i naše, pa nismo videli potrebu da bežimo“, priseća se.

Već krajem februara, Galina je shvatila da „neće biti lako“ – isključeni su struja, voda i grejanje, i to mesec i po dana pred kraj grejne sezone, koja u Ukrajini traje do 14. aprila.

Advertisement

Komšije su pokazale solidarnost – svako je u dvorište donosio šta je imao od hrane, ložili su vatru i kuvali.

Autor fotografije, Galina Šipova

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Nakon što je Buča ostala bez struje, komšije u Staklozavodskoj ulici ložile su vatru i kuvale u dvorištu

Autor fotografije, Galina Šipova

Rešila je da se na zvuk sirene ne spušta u sklonište, zato što je tamo bilo još hladnije.

Advertisement

Odluku da ode, Galina je donela pošto je 4. marta proslavila 69. rođendan krijući se od gelera u svom hodniku.

Prihvatila je poziv komšija da je povezu, ali su se planovi izjalovili.

„Stajala sam kod automobila sa torbom u rukama, a onda smo čuli kako nailaze tenkovi i otkazali put“, priča.

Advertisement

Galina dodaje da su, nekoliko dana kasnije, na parkingu zatekli „strašan prizor“.

„Auto je bio uništen, a u blizini je ležalo nekoliko leševa“, kaže, a zatim povlači dugačak dim cigarete, koja dogoreva u njenoj ruci.

Kada su ruske i ukrajinske vlasti 9. marta dogovorile otvaranje nekoliko evakuacionih koridora, između ostalog iz Buče ka Kijevu, Galina se sa prijateljima priključila izbegličkoj koloni.

Advertisement

Uzeli su kolica iz supermarketa i natovarili stvari i dvoje dece – četvorogodišnju Mašu i jednogodišnju Evdokiju, najmlađu u grupi.

Pošli su ka Gradskoj upravi, odakle je izbeglička kolona trebalo da pešači četiri kilometara do obližnjeg Irpinja.

„Na ulicama Buče su ležala mrtva tela, a ja sam se trudila da ne gledam i razgovarala sam sa decom da im odvratim pažnju“, kaže penzionisana nastavnica hemije.

Advertisement

Iz Irpinja su se automobilom prebacili u Kijev.

Galina kaže da ju je tamo sustigao „prvi šok“, posle nekoliko nedelja života bez struje, vode i grejanja.

„Na ulicama Kijeva je gorela rasveta, radijatori u smeštaju su bili topli.

Advertisement

„Sve vreme sam koristila vodu iz flaša, a kada su zalihe bile pri kraju, izašla sam na ulicu i zamolila vojnike da donesu još. Ispostavilo se da je samo trebalo da odvrnem slavinu“, kaže.

Galina je iz Kijeva evakuacionim autobusom doputovala u Mađarsku, a zatim u Beograd.

Ne seća se tačnog datuma kada je stigla u Srbiju, ali kaže da je to bilo „sredinom marta“.

Advertisement

Bekstvo pod bombama

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,

Antonina i Jurij su izbegli iz Severodonjecka sredinom marta

Advertisement

Antonina je Severodonjeck napustila 12. marta, kada je njena zgrada granatirana.

„U trenutku kada sam bežala iz stana, balkon se srušio i staklo se razletelo“, kaže.

Pobegla je sa sedmogodišnjim sinom u jednoj ruci, transporterom za mačku u drugoj i malim rancem na leđima.

Advertisement

„Tek kada sam stigla u Srbiju, počela sam da razmišljam o tome šta sam sve mogla da ponesem.

„U tom trenutku, ne razmišljaš o stvarima – uzimaš najvažnije i gledaš kako da se spaseš“, kaže.

Žali što sinu Juriju nije ponela omiljeni jastuk, sa kojim je spavao od kada je bio beba.

Advertisement

Ali, kako dodaje, dečaku je bilo najvažnije da mačor Barsik ne bude ostavljen.

„Do kraja života ne bih sebi oprostila – nastradao bi u ruševinama ili bi umro od gladi“, objašnjava Antonina.

Pokušali su da se ukrcaju u evakuacioni autobus, ali su sva mesta bila popunjena.

Advertisement

U bekstvu iz grada pomogla im je sugrađanka Svetlana, koju Antonina pre toga nije poznavala, pa su se kolima prevezli do grada Dnjipra.

Tamo je uhvatila voz za Mađarsku, a 18. marta je prešla granicu sa Srbijom.

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Barsik je sa svojim vlasnicima prevalio hiljade kilometara i sada živi u sobi Prihvatnog centra u Vranju

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Sve Jurijeve igračke ostale su u Severodonjecku, a iznad kreveta u Vranju sada drži dve nove

Život u Vranju

Antonina je odmah odlučila da krene put Srbije, jer je već živela u zemlji i govori jezik.

Advertisement

Njena majka se, pre više od 15 godina, udala u Leskovcu.

Antonina se preselila sa njom i ostala četiri godine, da bi se potom vratila u Ukrajinu.

„A sada sam opet tu“, kaže zamišljeno.

Advertisement

Galina se u Srbiji obrela slučajno.

„Usput sam čula da postoji smeštaj za izbeglice u Vranju, pa sam odlučila da krenem“, kaže.

Posle više od dva meseca boravka u Prihvatnom centru Vranje, Antonina i Galina imaju dnevnu rutinu.

Advertisement

Doručkuju, rade gimnastiku, a ostatak dana je slobodan, pa najčešće odlaze do prodavnice da kupe voće i druge potrepštine.

Galina dvaput nedeljno pohađa časove srpskog jezika.

Preko dana, u dvorištu prihvatnog centra je mirno – tinejdžeri sede na stepenicama i čavrljaju, a ostali se kriju od vrućine u sobama.

Advertisement

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,

Zajednička trpezarija u Prihvatnom centru Vranje

Advertisement

Jurij, čije je školovanje prekinuo rat, sada pohađa Osnovnu školu „Radoje Domanović“ u Vranju, sa još desetoro dece iz kampa.

Antonina kaže da se „odlično uklopio“.

„Deca su ga jako lepo prihvatila, veoma toplo su ga dočekali i druže se“, dodaje.

Advertisement

U kampu ima i tinejdžera, a dva momka upisana su u Ekonomsko-trgovačku školu u Vranju, kažu iz KIRS-a.

Kako dodaju, Srbija može da smesti višestruko veći broj izbeglica iz Ukrajine, ukoliko bude potrebe.

„Od početka rata, u prihvatnim centrima je za njih opredeljeno između 1.350 i 1.500 mesta“, navode.

Advertisement

To znači da je izbeglicama garantovana privremena zaštita od godinu dana, što znači da mogu da legalno borave u Srbiji, dobiju radnu dozvolu i upišu decu u školu.

Dok čeka radnu dozvolu, Antonina već lista oglase za posao.

„Nije važno u kojem gradu u Srbiji ću živeti, samo da radim“, kaže.

Advertisement

I ona i Galina žele da se vrate u Ukrajinu kada se rat završi.

Antonina kaže da je sin često pita kada će se vratiti kući.

„A ja mu odgovaram da ćemo se vratiti čim budemo mogli“, kaže.

Advertisement

Galina nije optimista da će to biti uskoro i misli da će Novu godinu dočekati u Srbiji.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk





BBC Svijet
Advertisement
Nastavite čitati

BBC Svijet

Rusija i Ukrajina: Ruska muzika biće zabranjena na javnim mestima u Ukrajini

Objavljeno

dana

Autor

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


Autor fotografije, Getty Images

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Zabrana se neće odnositi na ruske kompozitore koji su umrli pre raspada SSSR-a.

Ukrajinski parlament glasao je o zabrani nekih ruskih pesama u medijima i na javnim mestima.

Advertisement

Zabrana se neće odnositi na svu rusku muziku, već na onu koju stvaraju ili izvode muzičari koji su državljanstvo Rusije stekli posle 1991.

Umetnici koji su osudili rat u Ukrajini mogu da podnesu zahtev za izuzeće od zabrane.

Zakonom će biti zabranjen i uvoz knjiga iz Rusije i Belorusije.

Advertisement

Mnogi koji žive u oblastima istočne i južne Ukrajine istorijski osećaju snažnu vezu sa Rusijom i ruski jezik im je često prvi.

Ali invazija je dovela do toga da mnogi Ukrajinci žele da naprave otklon od ruske kulture.

Zakon, koji su poslanici odobrili u nedelju zabranjuje izvođenje ruske muzike na televiziji, radiju, u školama, javnom prevozu, hotelima, restoranima, bioskopima i ostalim javnim mestima.

Advertisement

Za zakon su glasala 303 poslanika od 450 u ukrajinskom parlamentu.

U zakonu se navodi da će zabrana „umanjiti rizike moguće neprijateljske propagande kroz muziku u Ukrajini i povećati obim nacionalnih pesama u kulturnom prostoru“, prenosi BBC Monitoring.

Zabrana će se odnositi na muzičare koji imaju ili su imali rusko državljanstvo u bilo kom trenutku posle 1991. godine – vremena kada je Ukrajina proglasila nezavisnost, osim onih koji su državljani Ukrajine ili su to bili u trenutku smrti.

Advertisement

To znači da se i dalje mogu izvoditi dela davno umrlih ruskih kompozitora kao što su Čajkovski i Šostakovič.

Ruski umetnici koji osuđuju rat u Ukrajini mogu da podnesu zahtev ukrajinskoj službi bezbednosti za izuzeće od zabrane.

U njemu moraju da navedu da podržavaju suverenitet i integritet Ukrajine, da pozovu Rusiju da odmah prekine agresiju i da se obavežu da se uzdrže od bilo kakvih koraka koji su u suprotnosti sa ovim izjavama, prenosi BBC na ukrajinskom.

Advertisement

Dokument takođe obuhvata zakone za povećanje udela ukrajinskih pesama koje se puštaju na radiju na 40 odsto, kao i povećanje upotrebe ukrajinskog jezika u dnevnim programima na 75 odsto.

Zabrana i za ruske knjige

Navodi se da će biti zabranjen uvoz knjiga iz Rusije, Belorusije i okupiranih ukrajinskih teritorija, kao i materijal na ruskom jeziku uvezen iz drugih zemalja.

Ovaj zakon će zabraniti objavljivanje i distribuciju knjiga koje su napisali ruski državljani (sa sličnim izuzecima kao i za muziku), ali se to neće odnositi na knjige koje su već objavljene u Ukrajini.

Advertisement

Pored toga, prevodi knjiga biće objavljeni samo na ukrajinskom, zvaničnim jezicima EU ili autohtonim ukrajinskim jezicima.

Pogledajte i video o ukrajinskom orkestru u egzilu u Sloveniji

Potpis ispod videa,

Mladi ukrajinski muzičari stigli u Sloveniju: „Muzika mi je najbolji prijatelj“



BBC Svijet
Advertisement
Nastavite čitati

Najčitanije