U aprilskoj noći kad je Emanuel Makron ponovo izabran za predsednika, svi su primetili neobičnu, svedenu atmosferu koja ga je okruživala.

Nije bilo širokih osmeha, nije bilo trijumfalnog govora punog nade. Bilo je to kao da je već znao da slavlje neće biti primereno.

Dva meseca kasnije, vidimo da su njegovi slavni politički instinkti ponovo bili savršeno tačni.

Bio je u pravu što je bio oprezan.

Ta pobeda zaista je bila vrhunac, ali on je odmah prepoznao njenu depresivnu, implicitnu poruku – od vrhunca može da se krene samo u jednom smeru, a to je nadole.

Rezultati parlamentarnih izbora u nedelju potvrđuju da će ovaj drugi mandat biti potpuno drugačiji u odnosu na prvi – Makron odaje utisak kažnjenog i značajno oslabljenog vođe.

Umesto da može da se osloni na (i stoga praktično ignoriše) poslušne poslanike, predsednik se sada suočava sa Nacionalnom skupštinom koja ne može da garantuje prolazak njegovih reformi.

Sa stotinak poslaničkih mesta manje – relativnom i ne više apsolutnom većinom – nekada nepobedivi šef države biće prisiljen da pregovara sa opozicijom, najviše sa konzervativnim Republikancima (LR).

Po nekim pitanjima oni će sarađivati – na primer, podizanje starosne granice za odlazak penziju na 65 godina – ali njihova podrška imaće svoju cenu.

I to što će zavisiti od LR-a imaće neizbežne posledice po Makronovu navodnu centrističku vladu koja će početi da deluje uznemirujuće desničarski.

Čak i okviru njegove vlastite koalicije, predsednikov položaj biće manje siguran.

Zbog toga što po ustavu ne može da služi treći mandat, pitanje njegovog uspeha ostaje otvoreno.

U nekom trenutku možemo da očekujemo od saveznika poput bivšeg premijera Eduarda Filipa, koji komanduje zasebnom frakcijom poslanika, da započne napade.

Ali najočigledniji izazov predstavljaće sveže oživljena opozicija.

I to ne konvencionalna opozicija, već nova leva koalicija kojom dominira mladi, radikalni priliv pristalica Žan-Lika Melanšona, i (iznenađenje večeri), masovni novi kontingent krajnje desnice.

Ovaj manevar sa dve boka krajnjih ekstrema uradiće sve što može da osujeti usvajanje novih reformi kao što je starosna granica za odlazak u penziju i, osokoljeni novim legitimitetom, neće oklevati da pozovu na ulicu kad god im to bude bilo potrebno.

„Francuskom će se veoma teško vladati“, kaže analitičar i anketar Žerom Forke.

Ima mnogo onih koji smatraju da je Makron tvorac vlastitih problema.

Nije uspeo da iskoristi zamajac koji je pružila njegova predsednička pobeda i pokuša da osvoji novu većinu u parlamentu.

Jedva da je vodio kampanju i čekao je nedeljama pre nego što je postavio premijera – Elizabet Born – čiji nesumnjivi talenti ne mogu da nadoknade njenu slabu komunikaciju sa glasačima.

Bilo je i loših medijskih momenata, kao što su ministar optužen za silovanje i fijasko fudbalske utakmice na Stad de Fransu – kad je njegova vlada naširoko doživljena kao da okrivljuje navijače Liverpula da bi odvratila pažnju od prave sramote večeri – lokalnih delinkvenata.

Forke veruje da je to moglo da navede neke glasače da odaberu Nacionalni savez Marin Le Pen, za koju su do ove večeri najoptimističnije procene bile oko 40 poslaničkih mesta – polovina onoga što su stvarno osvojili.

Možda je upravo te nedelje 24. aprila, kad je saznao da je osigurao drugi mandat, Makron osetio neprijatni balast svog položaja. Tako je u svakom slučaju izgledalo.

Jeste, osvojio je još pet godina – ali istorija drugih mandata u Petoj Republici nikad nije bila sjajna.

I jeste, imao je većinu Francuza iza sebe – ali više kao rezultat odbacivanja drugih nego iz ljubavi prema njemu samom.

Bilo je to kao da je još tada znao da je najbolje prošlo.

Pogledajte video: „Nisam glasala jer nisam videla sličnost između mene i kandidata“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

U dvorištu Prihvatnog centra Vranje, Antonina Fomenko i Galina Šipova iz Ukrajine sede na baštenskim stolicama pod krošnjom drveta i piju čaj.

Dve zemljakinje sprijateljile su se u Srbiji, gde su pronašle utočište nakon što ih je ruski napad naterao da napuste domove.

Antonina ima 36 godina i izbegla je iz Severodonjecka, grada u Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine, koji su vlasti te zemlje označile kao ključan za odbranu Donbasa.

Na pitanje o sinu, koji je u 40. godini mobilisan u ukrajinsku vojsku, počinje da plače.

„To mi je sin jedinac“, kaže napuklim glasom, prebacujući se za trenutak na ukrajinski jezik, sa ruskog na kojem vodimo razgovor.

Za više od 100. dana rata, iz Ukrajine je izbeglo više od 13 miliona ljudi, podatak je Ujedinjenih nacija.

U Srbiju su ušle skoro 42.000 ljudi iz Ukrajine, a oko 9.000 je prijavilo boravište, kažu iz Komesarijata za izbeglice Srbije (KIRS) za BBC na srpskom.

Najveći broj živi u privatnom smeštaju, pa je Vranje trenutno jedini prihvatni centar u Srbiji koji prima izbeglice iz Ukrajine.

Prema podacima od 10. juna, u Vranju je smešteno 76 ljudi – skoro triput manje nego što centar može da primi.

Ukrajina ne spada ni u prvih pet zemalja iz kojih dolazi najveći broj izbeglica koje trenutno borave u Srbiji – najviše ih je iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Burundija i Bangladeša, navode iz KIRS-a.

I Galina i Antonina dolaze iz gradova koji su od početka rata pretrpeli značajna razaranja.

Antonina je Ukrajinka koja je ceo život živela na severu Luganske oblasti, a nije je napustila ni kada su proruski separatisti u južnom delu proglasili nepriznatu autonomiju 2014.

U Srbiju je došla sa sedmogodišnjim sinom Jurijem i mačorom Barsikom, dok suprug, koji zbog invalidnosti nije mobilisan, radi u Letoniji kao kamiondžija.

Kaže da nikada nije želela da ode iz Severodonjecka, u kojem je pre rata živelo nešto više od 100.000 ljudi.

Radila je u agenciji za nekretnine, a sin je septembra 2021. krenuo u prvi razred osnovne škole.

Ali, Antonina više nije sigurna da ima gde da se vrati.

„Ne znam šta je sa našim stanom, ali znam da je poslednji sprat zgrade srušen pre nego što smo pobegli“, kaže uz dubok uzdah.

Galina je došla sama iz Buče, gradića koji se nalazi nedaleko od Kijeva.

Do rata, to je bilo industrijsko mesto i dom za nešto manje od 30.000 stanovnika.

„Živeli smo pristojno, a poslednjih godina je u gradu niklo mnogo novih zgrada“, kaže ova penzionerka o predratnim godinama.

Posle povlačenja ruskih snaga početkom aprila, ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitro Kuleba saopštio je da je u Buči stradalo više od 400 civila.

BBC novinari zabeležili su prizore mrtvih tela koja leže na ulicama, a fotografije razaranja u Buči obišle su svet.

„Mnogi koje sam upoznala posle odlaska iz Ukrajine su znali za ono što se desilo u Buči“, kaže Galina, kršeći ruke u krilu.

Iz zadnjeg džepa na pantalonama vadi paklu cigareta, izvlači dve i pali jednu, dok druga ostaje da čeka spremna u ruci.

Galina je rođena u sovjetskoj Ukrajini, otac joj je iz Rusije, a kaže i da ima rođake u Sankt Peterburgu.

Sebe ne smatra ni Ukrajinkom ni Ruskinjom jer je veći deo njenog života obeležio Sovjetski Savez, gde to „nije bilo tako važno“.

„Za mene je ovaj rat utoliko strašniji – ne mogu da smestim u glavu da Rusija i Ukrajina ratuju“, dodaje.

Čak i kada je rat počeo, Galina i Antonina nisu ni pomišljale da će morati da napuste domove.

„Mislila sam da ću rat presedeti kod kuće, baš kao što sam presedela karantin [tokom pandemije korona virusa]“, kaže Galina.

Antonina, koja je ostala u Severodonjecku tokom oružanih sukobe nakon ruske aneksije Krima, nadala se da rat ni ovoga puta neće pokucati na vrata njenog stana.

„Tada su bombardovana neka naselja, ali ne i naše, pa nismo videli potrebu da bežimo“, priseća se.

Već krajem februara, Galina je shvatila da „neće biti lako“ – isključeni su struja, voda i grejanje, i to mesec i po dana pred kraj grejne sezone, koja u Ukrajini traje do 14. aprila.

Komšije su pokazale solidarnost – svako je u dvorište donosio šta je imao od hrane, ložili su vatru i kuvali.

Rešila je da se na zvuk sirene ne spušta u sklonište, zato što je tamo bilo još hladnije.

Odluku da ode, Galina je donela pošto je 4. marta proslavila 69. rođendan krijući se od gelera u svom hodniku.

Prihvatila je poziv komšija da je povezu, ali su se planovi izjalovili.

„Stajala sam kod automobila sa torbom u rukama, a onda smo čuli kako nailaze tenkovi i otkazali put“, priča.

Galina dodaje da su, nekoliko dana kasnije, na parkingu zatekli „strašan prizor“.

„Auto je bio uništen, a u blizini je ležalo nekoliko leševa“, kaže, a zatim povlači dugačak dim cigarete, koja dogoreva u njenoj ruci.

Kada su ruske i ukrajinske vlasti 9. marta dogovorile otvaranje nekoliko evakuacionih koridora, između ostalog iz Buče ka Kijevu, Galina se sa prijateljima priključila izbegličkoj koloni.

Uzeli su kolica iz supermarketa i natovarili stvari i dvoje dece – četvorogodišnju Mašu i jednogodišnju Evdokiju, najmlađu u grupi.

Pošli su ka Gradskoj upravi, odakle je izbeglička kolona trebalo da pešači četiri kilometara do obližnjeg Irpinja.

„Na ulicama Buče su ležala mrtva tela, a ja sam se trudila da ne gledam i razgovarala sam sa decom da im odvratim pažnju“, kaže penzionisana nastavnica hemije.

Iz Irpinja su se automobilom prebacili u Kijev.

Galina kaže da ju je tamo sustigao „prvi šok“, posle nekoliko nedelja života bez struje, vode i grejanja.

„Na ulicama Kijeva je gorela rasveta, radijatori u smeštaju su bili topli.

„Sve vreme sam koristila vodu iz flaša, a kada su zalihe bile pri kraju, izašla sam na ulicu i zamolila vojnike da donesu još. Ispostavilo se da je samo trebalo da odvrnem slavinu“, kaže.

Galina je iz Kijeva evakuacionim autobusom doputovala u Mađarsku, a zatim u Beograd.

Ne seća se tačnog datuma kada je stigla u Srbiju, ali kaže da je to bilo „sredinom marta“.

Antonina je Severodonjeck napustila 12. marta, kada je njena zgrada granatirana.

„U trenutku kada sam bežala iz stana, balkon se srušio i staklo se razletelo“, kaže.

Pobegla je sa sedmogodišnjim sinom u jednoj ruci, transporterom za mačku u drugoj i malim rancem na leđima.

„Tek kada sam stigla u Srbiju, počela sam da razmišljam o tome šta sam sve mogla da ponesem.

„U tom trenutku, ne razmišljaš o stvarima – uzimaš najvažnije i gledaš kako da se spaseš“, kaže.

Žali što sinu Juriju nije ponela omiljeni jastuk, sa kojim je spavao od kada je bio beba.

Ali, kako dodaje, dečaku je bilo najvažnije da mačor Barsik ne bude ostavljen.

„Do kraja života ne bih sebi oprostila – nastradao bi u ruševinama ili bi umro od gladi“, objašnjava Antonina.

Pokušali su da se ukrcaju u evakuacioni autobus, ali su sva mesta bila popunjena.

U bekstvu iz grada pomogla im je sugrađanka Svetlana, koju Antonina pre toga nije poznavala, pa su se kolima prevezli do grada Dnjipra.

Tamo je uhvatila voz za Mađarsku, a 18. marta je prešla granicu sa Srbijom.

Antonina je odmah odlučila da krene put Srbije, jer je već živela u zemlji i govori jezik.

Njena majka se, pre više od 15 godina, udala u Leskovcu.

Antonina se preselila sa njom i ostala četiri godine, da bi se potom vratila u Ukrajinu.

„A sada sam opet tu“, kaže zamišljeno.

Galina se u Srbiji obrela slučajno.

„Usput sam čula da postoji smeštaj za izbeglice u Vranju, pa sam odlučila da krenem“, kaže.

Posle više od dva meseca boravka u Prihvatnom centru Vranje, Antonina i Galina imaju dnevnu rutinu.

Doručkuju, rade gimnastiku, a ostatak dana je slobodan, pa najčešće odlaze do prodavnice da kupe voće i druge potrepštine.

Galina dvaput nedeljno pohađa časove srpskog jezika.

Preko dana, u dvorištu prihvatnog centra je mirno – tinejdžeri sede na stepenicama i čavrljaju, a ostali se kriju od vrućine u sobama.

Jurij, čije je školovanje prekinuo rat, sada pohađa Osnovnu školu „Radoje Domanović“ u Vranju, sa još desetoro dece iz kampa.

Antonina kaže da se „odlično uklopio“.

„Deca su ga jako lepo prihvatila, veoma toplo su ga dočekali i druže se“, dodaje.

U kampu ima i tinejdžera, a dva momka upisana su u Ekonomsko-trgovačku školu u Vranju, kažu iz KIRS-a.

Kako dodaju, Srbija može da smesti višestruko veći broj izbeglica iz Ukrajine, ukoliko bude potrebe.

„Od početka rata, u prihvatnim centrima je za njih opredeljeno između 1.350 i 1.500 mesta“, navode.

To znači da je izbeglicama garantovana privremena zaštita od godinu dana, što znači da mogu da legalno borave u Srbiji, dobiju radnu dozvolu i upišu decu u školu.

Dok čeka radnu dozvolu, Antonina već lista oglase za posao.

„Nije važno u kojem gradu u Srbiji ću živeti, samo da radim“, kaže.

I ona i Galina žele da se vrate u Ukrajinu kada se rat završi.

Antonina kaže da je sin često pita kada će se vratiti kući.

„A ja mu odgovaram da ćemo se vratiti čim budemo mogli“, kaže.

Galina nije optimista da će to biti uskoro i misli da će Novu godinu dočekati u Srbiji.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Ukrajinski parlament glasao je o zabrani nekih ruskih pesama u medijima i na javnim mestima.

Zabrana se neće odnositi na svu rusku muziku, već na onu koju stvaraju ili izvode muzičari koji su državljanstvo Rusije stekli posle 1991.

Umetnici koji su osudili rat u Ukrajini mogu da podnesu zahtev za izuzeće od zabrane.

Zakonom će biti zabranjen i uvoz knjiga iz Rusije i Belorusije.

Mnogi koji žive u oblastima istočne i južne Ukrajine istorijski osećaju snažnu vezu sa Rusijom i ruski jezik im je često prvi.

Ali invazija je dovela do toga da mnogi Ukrajinci žele da naprave otklon od ruske kulture.

Zakon, koji su poslanici odobrili u nedelju zabranjuje izvođenje ruske muzike na televiziji, radiju, u školama, javnom prevozu, hotelima, restoranima, bioskopima i ostalim javnim mestima.

Za zakon su glasala 303 poslanika od 450 u ukrajinskom parlamentu.

U zakonu se navodi da će zabrana „umanjiti rizike moguće neprijateljske propagande kroz muziku u Ukrajini i povećati obim nacionalnih pesama u kulturnom prostoru“, prenosi BBC Monitoring.

Zabrana će se odnositi na muzičare koji imaju ili su imali rusko državljanstvo u bilo kom trenutku posle 1991. godine – vremena kada je Ukrajina proglasila nezavisnost, osim onih koji su državljani Ukrajine ili su to bili u trenutku smrti.

To znači da se i dalje mogu izvoditi dela davno umrlih ruskih kompozitora kao što su Čajkovski i Šostakovič.

Ruski umetnici koji osuđuju rat u Ukrajini mogu da podnesu zahtev ukrajinskoj službi bezbednosti za izuzeće od zabrane.

U njemu moraju da navedu da podržavaju suverenitet i integritet Ukrajine, da pozovu Rusiju da odmah prekine agresiju i da se obavežu da se uzdrže od bilo kakvih koraka koji su u suprotnosti sa ovim izjavama, prenosi BBC na ukrajinskom.

Dokument takođe obuhvata zakone za povećanje udela ukrajinskih pesama koje se puštaju na radiju na 40 odsto, kao i povećanje upotrebe ukrajinskog jezika u dnevnim programima na 75 odsto.

Navodi se da će biti zabranjen uvoz knjiga iz Rusije, Belorusije i okupiranih ukrajinskih teritorija, kao i materijal na ruskom jeziku uvezen iz drugih zemalja.

Ovaj zakon će zabraniti objavljivanje i distribuciju knjiga koje su napisali ruski državljani (sa sličnim izuzecima kao i za muziku), ali se to neće odnositi na knjige koje su već objavljene u Ukrajini.

Pored toga, prevodi knjiga biće objavljeni samo na ukrajinskom, zvaničnim jezicima EU ili autohtonim ukrajinskim jezicima.

Pogledajte i video o ukrajinskom orkestru u egzilu u Sloveniji