Povežite se s nama

BBC Svijet

Italija i hrana: Muzej u Rimu posvećen kuvanju čuva brojne tajne

Objavljeno

dana

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


  • Ronan O’Konel
  • BBC Putovanja

Gledano spolja, muzej na brežuljku Palatin izgleda kao još jedan elegantni rimski palazzo, čiji ulaz ukrašavaju statue rimskih vojnika i dekorativne urne.

Međutim, kada uđete unutra, jasno vam je da to nije samo još jedna rimska vila.

Advertisement

Više stotina primeraka kuhinjskog pribora izloženo je u staklenim vitrinama: masivne mašine za pravljenje paste iz 19. veka, činije stare 220 godina koje su koristili monasi i izanđale metalne šerpe namenjena spremanju jela osso bucco, klasičnog recepta s severa Italije u kome je glavna zvezda teleća kolenica.

Ono što na prvi pogled izgleda kao srednjovekovni oklop zapravo su bile metalne modle stare 500 godina.

Neke su bile korišćene za pečenje kolača, neke za spravljanje čokolade ili sladoleda.

Advertisement

Autor fotografije, Ronnan O’Connel

Potpis ispod fotografije,

U Muzeju kuvanja (Museo della Cucina) izložena su kuhinjska pomagala korišćena za spremanje jela za svečane prilike – kolače, čokoladu, sladoled ili peciva

Advertisement

U drugim vitrinama stoje knjige.

Zaustavio sam se ispred jedne ilustracije kako bih proučio komade mesa koji se peku nad otvorenim plamenom na ražnju iz 16. veka; na sledećoj slici, muškaci sede za stolom za banket i jedu.

Ovi crteži ukrašavaju korice jednog od najstarijih kuvara izloženog u muzeju Il Trinćijate (Il Trinciante), koga je 1593. napisao Vinćenco Servio.

Advertisement

Autor kuvara bio je graver (trinciante) za italijanskog kardinala Alesandra Farnezea.

Serviovo delo sadrži 64 poglavlja sa objašnjenjima načina sečenja ribe, pite, vođa i povrće, ali iznad svega mesa i živine, od svinjetine, piletine, ćuretine do fazana i pauna.

Na crtežima punim detalja tačno su navedena mesta na kojima se seče kako bi parčići bili sočni i ukusni.

Advertisement

Il Trinciante je jedan od 120 kuvara izloženih u Muzeju kuvanja, koji je otvoren u maju 2020. i prvi je muzej u ovom gradu koji se bavi istorijom hrane i kuvanja.

Kako je prvi masovno štampani kuvar objavljen pre skoro 550 godina, mnogi italijanski recepti su skoro nestali, pohranjeni u starim spisima u skladištima, kaže direktor muzeja Mateo Girigini.

Pogledajte video: Gori vatra – eksplozivno ljuta paprika s juga Srbije

Potpis ispod videa,

Kako je poljoprivrednik početnik iz Niške banje odabrao da gaji najljuće paprike u Srbiji.

Advertisement

Muzej kuvanja želi da ispravi tu nepravdu.

Zbirku muzeja čine knjige italijanskog kuvara Rosana Boskole, a među njima se nalaze neke od najstarijih i najređih kuvara na svim meridijanima, poput zbirke recepata namenjenih samo za pape.

Boskolova škola za kuvanje u Toskani – Kampus etoal akademi, pomoći će muzeju uzgojem retkih sastojaka, a tamo će se i usavršavati zaboravljeni recepti u kojima je nekada uživalo samo plemstvo.

Imao sam priliku da nakratko posetim muzej u novembru 2021, dok su trajale pripreme za otvaranje.

Advertisement

Slučajno sam nabasao na ovu zgradu.

Rim je prepun neverovatnih atrakcija, tako da je lako prevideti monumentalne crkve i ostatke palata starih dve hiljade godina, a kamoli muzej kuvanja koji još uvek nije otvoren.

Ali Museo della Cucina je već obeležen na aplikaciji Gugl meps (Google Maps).

Advertisement

I dok sam tražio lokaciju preko telefona, video sam adresu muzeja.

Mesto na kome se muzej nalazi me odmah zaintrigiralo – smešten je između dva najvažnije istorijske lokacije u Rimu: stadiona Cirkus maksimus, starog 2.600 godina, i brda Palatin, gde je Rim osnovan i na kome se nalaze ostaci antičkih palata i hramova.

Autor fotografije, Ronnan O’Connel

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Muzej kuvanja smešten je između Cirkusa Maksimusa i brežuljka Palatin

Kako se ispostavilo, muzej nije samo na brdu Palatin, već i na tačnom mestu gde je vučica Lupa dojila Romula i Rema, legendarne osnivače Rima pre više od 2.700 godina.

Advertisement

Prema mitu, Romul je kasnije na tom mestu osnovao Rim.

Myzeju dolikuje da bude smešten na toj istorijskoj lokaciji, kaže Girigini.

„Iako omalovažavano, kuvanje nam može pomoći u sagledavanju savremene istorije,“ kaže on.

Advertisement

„Ono je proizvod svog vremena i može mnogo da nam kaže o običajima, načinima razmišljanja, specifičnim privrednim i političkim situacijama.“

„Kuvar ima daleko veći značaj od onog koji mu se najčešće pripisuje.“

Ove utiske deli i Lajla Tentoni, predsednica čuvenog italijanskog centra za gastronomiju Kaza Artuzi (Casa Artusi) u gradu Forlimpopoli na severu Italije.

Advertisement

Ona objašnjava da italijanska hrana otkriva puno toga o strastima koje vladaju u ovoj zemlji.

S druge strane, kuvari su velikoj meri oblikovali istoriju i smer italijanske kuhinje.

Autor fotografije, Museo della Cucina

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

U muzeju je izložen Platinino delo „O časnom zadovoljstvu i zdravlju“, najstariji kuvar štampan u velikom tiražu

Kaza Artuzi je posvećena Pelegrinu Artuziju, jednom od najpoštovanijih autora kuvara u Italiji.

Advertisement

Tentoni kaže da je Artuzijeva knjiga iz 1891. Nauka u kuhinji i umetnost dobrog zalogaja pokušavale su da demistifikuju italijansku kuhinju, koja je do tada bila rezervisana za elitu te zemlje.

„Artuzi je bio prvi bloger koji se bavi hranom,“ Tentoni kaže.

„On predlaže da se koriste lokalne kvalitetne namirnice, i to isključivo u sezoni.“

Advertisement

„Morate uvek da izaberete najbolje sastojke jer će vas oni proslaviti, pisao je on.“

Divio sam se retkom prvom izdanju Artuzijevog uticajnog teksta na drugom spratu Muzeja kuvanja.

Artuzijev kuvar nije bogato ilustrovan kao neke druge knjige, ali je to nadomešteno živopisnim stilom.

Advertisement

„Mnogi ljudi će pročitati ovaj recept i povikati: ‘Ova pasta je besmislena!“, stoji pored recepta za posne špagete u engleskoj verziji njegovog kuvara, koji sam pronašao na internetu.

Napravljene s orasima, prezlom, prah šećerom i najkvircom, poznatim kao jamajkanski biber ili piment, ove slatke špagete su deca obožavala, kaže Artuzi.

Neki od Artuzijevih recepata danas su prevaziđeni, poput recepta za pitu od jegulje.

Advertisement

Ne samo što je ova duga, tanka riba teška za pripremu i kuvanje, toliko da u Japanu postoje kuvari specijalizovani samo za jela od jegulje, već je Artuzi sprema s grožđicama, ružinom vodicom i bademovim mlekom.

Autor fotografije, Ronan O’Connell

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

U Muzeju kuvanja je izloženo više desetina primeraka starih kuhinjskih pomagala

Kako sam davno zaboravio italijanski (učio sam ga u srednjoj školi), nisam mogao da rastumačim šta piše na otvorenim stranama kuvara izloženim u muzeju.

Ali, Girigini mi je rekao da ću moći da ih čitam na engleskom kada sajt, najavljen kao veoma sadržajan, bude završen.

Advertisement

„Imaćeš zapravo pristup virtuelnoj, ilustrovanoj, vođenoj turi kroz pet vekova gastronomije“, kaže on.

Iz te bogate zbirke, on je izabrao nekoliko tekstova koje sam mogao da pregledam.

Pogledajte video: Tajna pirotskog kačkavalja

Potpis ispod videa,

Srbija i hrana: Tajna pirotskog kačkavalja

Advertisement

Osim Artuzijevog klasika, tu je bio i O časnom uživanju i zdravlju, italijanskog autora Bartolomea Platine, prvi kuvar koji je 1474. štampan na veliko.

Ta knjiga o pripremi pojedinačnih obroka, a ne dekadentnih banketa, bila je veoma popularna u Italiji, a zatim je prevedena na francuski i nemački.

Još jedan važan kuvar, smatra Giriginije, nosi naslov Opera Bartolomea Skapija, a napisao ga je1570. veoma cenjeni Skapi, u tom trenutku privatni kuvar pape Pija V.

Ovaj kuvar, ispunjen crtežima obroka koji se spremaju u velikim kuhinjama, bio je izuzetan zbog toga što je po prvi put omogućio italijanskoj publici uvid u recepte za jela koje niko van Vatikana nikada ranije nije probao.

Advertisement

Autor fotografije, Ronan O’Connell

Potpis ispod fotografije,

Operu Bartolomea Skapija, objavljenu 1570. napisao je privatni kuvar pape Pija V

Advertisement

Skapi je pisao kako je papa Pije IV voleo žabe. I to ne bilo kakve žabe, već one iz Bolonje jer su posebno bile punačke i ukusne.

Za papin obrok, Skapi bi uklonio začuđujuće velike žablje jetre, uvaljao bi ih u jaje, brašno i mleko, a zatim ih ispržio dok ne postanu hrskavi uštipci.

To je bila papina užina.

Advertisement

Ostatak ovog punoglavca pripremljen je kao pun obrok za njegovu svetost.

Skapi bi uklonio glavu i vrhove žabljih nogu, a ostatke bi uvaljao u brašno, a zatim ispržio.

Zatim bi žabu potopio u kiseli sos, napravljen od nezrelog grožđa, koji je jedno vreme bio popularan sastojak italijanskih kuvara, ali ga je u međuvremenu zamenilo sirće.

Advertisement

Zbog značajnog uticaja francuske kuhinje na gastronomiju severne Italije i zbog blizine granice, ali i međusobnog divljenja kulinarskim sposobnostima suseda dve tada vodeće na kontinentu.

U muzeju su takođe izloženi najbolji francuski kuvari, koje su pisali autori, poput Meri Antoan Karem, Fransoa Masijalot i Urban Fransoa Duboa.

„Knjige u muzeju sadrže prve štampane recepte autentičnih jela u gastronomskih kulturama Francuske i Italije, od paradajz sosa do kroketa od pirinča i panetonea, kao i makarona i puslica“, kaže Girigini.

Advertisement

Kako sam osvedočeni ljubitelj slatkog, krenula mi je voda na usta dok sam se divio upečatljivim crtežima ogromnih kolača u Karemeovoj knjizi Kraljevski pariški poslastičar Le Patissier Royal Parisien.

On je usavršio grandiozan pristup kuvanju, zasnovan na spektaklu jednako koliko i na tehnici.

Koristeći testo, šećer i marcipan, Karem je stvorio ogromne replike čuvenih zgrada.

Advertisement

Autor fotografije, Ronan O’Connell

Potpis ispod fotografije,

U muzeju su izloženi najrazličitiji kalupi za puding, koji datiraju još od 1700.

Advertisement

Osim knjiga i drugih eksponata, Girigini kaže je da je plan da se u muzeju spremaju jela iz prošlosti, a da publika može da ih isproba, kao na primer prvi recept u Italiji za paradajz sos iz 17. veka.

Preuzet iz kuvara Antonija Latinija iz 1692, ovaj recept više liči na začinjenu salsu zbog prisustva svežih čili papričica, umesto na danas svima poznat blagi paradajz sos.

Planiraju se i banketi iz starih vremena iz kuvara iz zbirke muzeja, od kojih neki nisu spremani vekovima, mada Girigini nije otkrio na koja jela tačno misli.

Advertisement

„Muzej kuvara i hrane u Rimu je nešto sasvim posebno“, kaže Flaminija Beloni, turistički vodič u Rimu tokom prethodnih 20 godina.

„Ovo je odlična prilika da naučimo kako su kuvanje i hrana bili suštinski deo životnog stila i razmišljanja svih Italijana.“

Girifini se nada da se će drugi složiti.

Advertisement

Povrh svega, malo šta može biti teže od pokušaja sumiranja utisaka posle razgledanja postavke koja prati više od 500 godina italijanske kuhinje, odnosno odavanja počasti jednom od najcenjenijih i najfascinantnijih aspekata italijanske kulture.

Pogledajte video: Neobična balkanska gozba od poznatih sastojaka

Potpis ispod videa,

Zaljubljenici u dobar zalogaj oživeli su zaboravljene ukuse jela sa Balkana.

Pratite nas na i . Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk





BBC Svijet
Advertisement
Vaše mišljenje? Ostavite komentar

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

BBC Svijet

Francuska i politika: Zašto je Emanuel Makron kažnjen na izborima

Objavljeno

dana

Autor

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


  • Hju Skofild
  • BBC Njuz, Pariz

Autor fotografije, Getty Images

U aprilskoj noći kad je Emanuel Makron ponovo izabran za predsednika, svi su primetili neobičnu, svedenu atmosferu koja ga je okruživala.

Advertisement

Nije bilo širokih osmeha, nije bilo trijumfalnog govora punog nade. Bilo je to kao da je već znao da slavlje neće biti primereno.

Dva meseca kasnije, vidimo da su njegovi slavni politički instinkti ponovo bili savršeno tačni.

Bio je u pravu što je bio oprezan.

Advertisement

Ta pobeda zaista je bila vrhunac, ali on je odmah prepoznao njenu depresivnu, implicitnu poruku – od vrhunca može da se krene samo u jednom smeru, a to je nadole.

Rezultati parlamentarnih izbora u nedelju potvrđuju da će ovaj drugi mandat biti potpuno drugačiji u odnosu na prvi – Makron odaje utisak kažnjenog i značajno oslabljenog vođe.

Umesto da može da se osloni na (i stoga praktično ignoriše) poslušne poslanike, predsednik se sada suočava sa Nacionalnom skupštinom koja ne može da garantuje prolazak njegovih reformi.

Advertisement

Sa stotinak poslaničkih mesta manje – relativnom i ne više apsolutnom većinom – nekada nepobedivi šef države biće prisiljen da pregovara sa opozicijom, najviše sa konzervativnim Republikancima (LR).

Po nekim pitanjima oni će sarađivati – na primer, podizanje starosne granice za odlazak penziju na 65 godina – ali njihova podrška imaće svoju cenu.

I to što će zavisiti od LR-a imaće neizbežne posledice po Makronovu navodnu centrističku vladu koja će početi da deluje uznemirujuće desničarski.

Čak i okviru njegove vlastite koalicije, predsednikov položaj biće manje siguran.

Advertisement

Zbog toga što po ustavu ne može da služi treći mandat, pitanje njegovog uspeha ostaje otvoreno.

U nekom trenutku možemo da očekujemo od saveznika poput bivšeg premijera Eduarda Filipa, koji komanduje zasebnom frakcijom poslanika, da započne napade.

Ali najočigledniji izazov predstavljaće sveže oživljena opozicija.

Advertisement

I to ne konvencionalna opozicija, već nova leva koalicija kojom dominira mladi, radikalni priliv pristalica Žan-Lika Melanšona, i (iznenađenje večeri), masovni novi kontingent krajnje desnice.

Ovaj manevar sa dve boka krajnjih ekstrema uradiće sve što može da osujeti usvajanje novih reformi kao što je starosna granica za odlazak u penziju i, osokoljeni novim legitimitetom, neće oklevati da pozovu na ulicu kad god im to bude bilo potrebno.

„Francuskom će se veoma teško vladati“, kaže analitičar i anketar Žerom Forke.

Advertisement

Tvorac vlastitih problema

Ima mnogo onih koji smatraju da je Makron tvorac vlastitih problema.

Nije uspeo da iskoristi zamajac koji je pružila njegova predsednička pobeda i pokuša da osvoji novu većinu u parlamentu.

Jedva da je vodio kampanju i čekao je nedeljama pre nego što je postavio premijera – Elizabet Born – čiji nesumnjivi talenti ne mogu da nadoknade njenu slabu komunikaciju sa glasačima.

Advertisement

Bilo je i loših medijskih momenata, kao što su ministar optužen za silovanje i fijasko fudbalske utakmice na Stad de Fransu – kad je njegova vlada naširoko doživljena kao da okrivljuje navijače Liverpula da bi odvratila pažnju od prave sramote večeri – lokalnih delinkvenata.

Forke veruje da je to moglo da navede neke glasače da odaberu Nacionalni savez Marin Le Pen, za koju su do ove večeri najoptimističnije procene bile oko 40 poslaničkih mesta – polovina onoga što su stvarno osvojili.

Možda je upravo te nedelje 24. aprila, kad je saznao da je osigurao drugi mandat, Makron osetio neprijatni balast svog položaja. Tako je u svakom slučaju izgledalo.

Advertisement

Jeste, osvojio je još pet godina – ali istorija drugih mandata u Petoj Republici nikad nije bila sjajna.

I jeste, imao je većinu Francuza iza sebe – ali više kao rezultat odbacivanja drugih nego iz ljubavi prema njemu samom.

Bilo je to kao da je još tada znao da je najbolje prošlo.

Advertisement

Pogledajte video: „Nisam glasala jer nisam videla sličnost između mene i kandidata“

Potpis ispod videa,
Advertisement

Muslimanka iz Francuske: „Nisam glasala jer nisam videla sličnost između mene i kandidata“

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk





BBC Svijet
Advertisement
Nastavite čitati

BBC Svijet

Srbija, Ukrajina i izbeglice: „Imali smo divan grad, ali ga više nema“

Objavljeno

dana

Autor

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


  • Jovana Georgievski
  • BBC novinarka

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Galina Šipova (levo), Antonina Fomenko (desno) i njen sin Jurij upoznali su se u Prihvatnom centru Vranje, nakon bekstva iz Ukrajine

U dvorištu Prihvatnog centra Vranje, Antonina Fomenko i Galina Šipova iz Ukrajine sede na baštenskim stolicama pod krošnjom drveta i piju čaj.

Dve zemljakinje sprijateljile su se u Srbiji, gde su pronašle utočište nakon što ih je ruski napad naterao da napuste domove.

Advertisement

Antonina ima 36 godina i izbegla je iz Severodonjecka, grada u Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine, koji su vlasti te zemlje označile kao ključan za odbranu Donbasa.

Na pitanje o sinu, koji je u 40. godini mobilisan u ukrajinsku vojsku, počinje da plače.

„To mi je sin jedinac“, kaže napuklim glasom, prebacujući se za trenutak na ukrajinski jezik, sa ruskog na kojem vodimo razgovor.

Advertisement

Za više od 100. dana rata, iz Ukrajine je izbeglo više od 13 miliona ljudi, podatak je Ujedinjenih nacija.

U Srbiju su ušle skoro 42.000 ljudi iz Ukrajine, a oko 9.000 je prijavilo boravište, kažu iz Komesarijata za izbeglice Srbije (KIRS) za BBC na srpskom.

Najveći broj živi u privatnom smeštaju, pa je Vranje trenutno jedini prihvatni centar u Srbiji koji prima izbeglice iz Ukrajine.

Advertisement

Prema podacima od 10. juna, u Vranju je smešteno 76 ljudi – skoro triput manje nego što centar može da primi.

Ukrajina ne spada ni u prvih pet zemalja iz kojih dolazi najveći broj izbeglica koje trenutno borave u Srbiji – najviše ih je iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Burundija i Bangladeša, navode iz KIRS-a.

‘Mog grada više nema’

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Antonina je u Srbiju došla sa sedmogodišnjim sinom Jurijem i mačorom Barsikom

I Galina i Antonina dolaze iz gradova koji su od početka rata pretrpeli značajna razaranja.

Advertisement

Antonina je Ukrajinka koja je ceo život živela na severu Luganske oblasti, a nije je napustila ni kada su proruski separatisti u južnom delu proglasili nepriznatu autonomiju 2014.

U Srbiju je došla sa sedmogodišnjim sinom Jurijem i mačorom Barsikom, dok suprug, koji zbog invalidnosti nije mobilisan, radi u Letoniji kao kamiondžija.

Kaže da nikada nije želela da ode iz Severodonjecka, u kojem je pre rata živelo nešto više od 100.000 ljudi.

Advertisement

Radila je u agenciji za nekretnine, a sin je septembra 2021. krenuo u prvi razred osnovne škole.

Ali, Antonina više nije sigurna da ima gde da se vrati.

Autor fotografije, AFP

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Dim nad Severodonjeckom, 7. jun 2022. godine

„Ne znam šta je sa našim stanom, ali znam da je poslednji sprat zgrade srušen pre nego što smo pobegli“, kaže uz dubok uzdah.

Advertisement

Galina je došla sama iz Buče, gradića koji se nalazi nedaleko od Kijeva.

Do rata, to je bilo industrijsko mesto i dom za nešto manje od 30.000 stanovnika.

„Živeli smo pristojno, a poslednjih godina je u gradu niklo mnogo novih zgrada“, kaže ova penzionerka o predratnim godinama.

Advertisement

Posle povlačenja ruskih snaga početkom aprila, ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitro Kuleba saopštio je da je u Buči stradalo više od 400 civila.

BBC novinari zabeležili su prizore mrtvih tela koja leže na ulicama, a fotografije razaranja u Buči obišle su svet.

Autor fotografije, AFP

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Novinari koji su ušli u Buču početkom aprila, nakon povlačenja ruskih snaga, zatekli su leševe na ulicama

„Mnogi koje sam upoznala posle odlaska iz Ukrajine su znali za ono što se desilo u Buči“, kaže Galina, kršeći ruke u krilu.

Advertisement

Iz zadnjeg džepa na pantalonama vadi paklu cigareta, izvlači dve i pali jednu, dok druga ostaje da čeka spremna u ruci.

Galina je rođena u sovjetskoj Ukrajini, otac joj je iz Rusije, a kaže i da ima rođake u Sankt Peterburgu.

Sebe ne smatra ni Ukrajinkom ni Ruskinjom jer je veći deo njenog života obeležio Sovjetski Savez, gde to „nije bilo tako važno“.

Advertisement

„Za mene je ovaj rat utoliko strašniji – ne mogu da smestim u glavu da Rusija i Ukrajina ratuju“, dodaje.

Evakuacija kroz leševe

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Galina je izbegla iz Buče samo nekoliko dana posle 69. rođendana

Čak i kada je rat počeo, Galina i Antonina nisu ni pomišljale da će morati da napuste domove.

„Mislila sam da ću rat presedeti kod kuće, baš kao što sam presedela karantin [tokom pandemije korona virusa]“, kaže Galina.

Advertisement

Antonina, koja je ostala u Severodonjecku tokom oružanih sukobe nakon ruske aneksije Krima, nadala se da rat ni ovoga puta neće pokucati na vrata njenog stana.

„Tada su bombardovana neka naselja, ali ne i naše, pa nismo videli potrebu da bežimo“, priseća se.

Već krajem februara, Galina je shvatila da „neće biti lako“ – isključeni su struja, voda i grejanje, i to mesec i po dana pred kraj grejne sezone, koja u Ukrajini traje do 14. aprila.

Advertisement

Komšije su pokazale solidarnost – svako je u dvorište donosio šta je imao od hrane, ložili su vatru i kuvali.

Autor fotografije, Galina Šipova

Potpis ispod fotografije,
Advertisement

Nakon što je Buča ostala bez struje, komšije u Staklozavodskoj ulici ložile su vatru i kuvale u dvorištu

Autor fotografije, Galina Šipova

Rešila je da se na zvuk sirene ne spušta u sklonište, zato što je tamo bilo još hladnije.

Advertisement

Odluku da ode, Galina je donela pošto je 4. marta proslavila 69. rođendan krijući se od gelera u svom hodniku.

Prihvatila je poziv komšija da je povezu, ali su se planovi izjalovili.

„Stajala sam kod automobila sa torbom u rukama, a onda smo čuli kako nailaze tenkovi i otkazali put“, priča.

Advertisement

Galina dodaje da su, nekoliko dana kasnije, na parkingu zatekli „strašan prizor“.

„Auto je bio uništen, a u blizini je ležalo nekoliko leševa“, kaže, a zatim povlači dugačak dim cigarete, koja dogoreva u njenoj ruci.

Kada su ruske i ukrajinske vlasti 9. marta dogovorile otvaranje nekoliko evakuacionih koridora, između ostalog iz Buče ka Kijevu, Galina se sa prijateljima priključila izbegličkoj koloni.

Advertisement

Uzeli su kolica iz supermarketa i natovarili stvari i dvoje dece – četvorogodišnju Mašu i jednogodišnju Evdokiju, najmlađu u grupi.

Pošli su ka Gradskoj upravi, odakle je izbeglička kolona trebalo da pešači četiri kilometara do obližnjeg Irpinja.

„Na ulicama Buče su ležala mrtva tela, a ja sam se trudila da ne gledam i razgovarala sam sa decom da im odvratim pažnju“, kaže penzionisana nastavnica hemije.

Advertisement

Iz Irpinja su se automobilom prebacili u Kijev.

Galina kaže da ju je tamo sustigao „prvi šok“, posle nekoliko nedelja života bez struje, vode i grejanja.

„Na ulicama Kijeva je gorela rasveta, radijatori u smeštaju su bili topli.

Advertisement

„Sve vreme sam koristila vodu iz flaša, a kada su zalihe bile pri kraju, izašla sam na ulicu i zamolila vojnike da donesu još. Ispostavilo se da je samo trebalo da odvrnem slavinu“, kaže.

Galina je iz Kijeva evakuacionim autobusom doputovala u Mađarsku, a zatim u Beograd.

Ne seća se tačnog datuma kada je stigla u Srbiju, ali kaže da je to bilo „sredinom marta“.

Advertisement

Bekstvo pod bombama

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,

Antonina i Jurij su izbegli iz Severodonjecka sredinom marta

Advertisement

Antonina je Severodonjeck napustila 12. marta, kada je njena zgrada granatirana.

„U trenutku kada sam bežala iz stana, balkon se srušio i staklo se razletelo“, kaže.

Pobegla je sa sedmogodišnjim sinom u jednoj ruci, transporterom za mačku u drugoj i malim rancem na leđima.

Advertisement

„Tek kada sam stigla u Srbiju, počela sam da razmišljam o tome šta sam sve mogla da ponesem.

„U tom trenutku, ne razmišljaš o stvarima – uzimaš najvažnije i gledaš kako da se spaseš“, kaže.

Žali što sinu Juriju nije ponela omiljeni jastuk, sa kojim je spavao od kada je bio beba.

Advertisement

Ali, kako dodaje, dečaku je bilo najvažnije da mačor Barsik ne bude ostavljen.

„Do kraja života ne bih sebi oprostila – nastradao bi u ruševinama ili bi umro od gladi“, objašnjava Antonina.

Pokušali su da se ukrcaju u evakuacioni autobus, ali su sva mesta bila popunjena.

Advertisement

U bekstvu iz grada pomogla im je sugrađanka Svetlana, koju Antonina pre toga nije poznavala, pa su se kolima prevezli do grada Dnjipra.

Tamo je uhvatila voz za Mađarsku, a 18. marta je prešla granicu sa Srbijom.

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Barsik je sa svojim vlasnicima prevalio hiljade kilometara i sada živi u sobi Prihvatnog centra u Vranju

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Sve Jurijeve igračke ostale su u Severodonjecku, a iznad kreveta u Vranju sada drži dve nove

Život u Vranju

Antonina je odmah odlučila da krene put Srbije, jer je već živela u zemlji i govori jezik.

Advertisement

Njena majka se, pre više od 15 godina, udala u Leskovcu.

Antonina se preselila sa njom i ostala četiri godine, da bi se potom vratila u Ukrajinu.

„A sada sam opet tu“, kaže zamišljeno.

Advertisement

Galina se u Srbiji obrela slučajno.

„Usput sam čula da postoji smeštaj za izbeglice u Vranju, pa sam odlučila da krenem“, kaže.

Posle više od dva meseca boravka u Prihvatnom centru Vranje, Antonina i Galina imaju dnevnu rutinu.

Advertisement

Doručkuju, rade gimnastiku, a ostatak dana je slobodan, pa najčešće odlaze do prodavnice da kupe voće i druge potrepštine.

Galina dvaput nedeljno pohađa časove srpskog jezika.

Preko dana, u dvorištu prihvatnog centra je mirno – tinejdžeri sede na stepenicama i čavrljaju, a ostali se kriju od vrućine u sobama.

Advertisement

Autor fotografije, BBC/Jovana Georgievski

Potpis ispod fotografije,

Zajednička trpezarija u Prihvatnom centru Vranje

Advertisement

Jurij, čije je školovanje prekinuo rat, sada pohađa Osnovnu školu „Radoje Domanović“ u Vranju, sa još desetoro dece iz kampa.

Antonina kaže da se „odlično uklopio“.

„Deca su ga jako lepo prihvatila, veoma toplo su ga dočekali i druže se“, dodaje.

Advertisement

U kampu ima i tinejdžera, a dva momka upisana su u Ekonomsko-trgovačku školu u Vranju, kažu iz KIRS-a.

Kako dodaju, Srbija može da smesti višestruko veći broj izbeglica iz Ukrajine, ukoliko bude potrebe.

„Od početka rata, u prihvatnim centrima je za njih opredeljeno između 1.350 i 1.500 mesta“, navode.

Advertisement

To znači da je izbeglicama garantovana privremena zaštita od godinu dana, što znači da mogu da legalno borave u Srbiji, dobiju radnu dozvolu i upišu decu u školu.

Dok čeka radnu dozvolu, Antonina već lista oglase za posao.

„Nije važno u kojem gradu u Srbiji ću živeti, samo da radim“, kaže.

Advertisement

I ona i Galina žele da se vrate u Ukrajinu kada se rat završi.

Antonina kaže da je sin često pita kada će se vratiti kući.

„A ja mu odgovaram da ćemo se vratiti čim budemo mogli“, kaže.

Advertisement

Galina nije optimista da će to biti uskoro i misli da će Novu godinu dočekati u Srbiji.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk





BBC Svijet
Advertisement
Nastavite čitati

BBC Svijet

Rusija i Ukrajina: Ruska muzika biće zabranjena na javnim mestima u Ukrajini

Objavljeno

dana

Autor

Najnovije Vijesti iz Svijeta, izvor portal: BBC Srpski


Autor fotografije, Getty Images

Advertisement
Potpis ispod fotografije,

Zabrana se neće odnositi na ruske kompozitore koji su umrli pre raspada SSSR-a.

Ukrajinski parlament glasao je o zabrani nekih ruskih pesama u medijima i na javnim mestima.

Advertisement

Zabrana se neće odnositi na svu rusku muziku, već na onu koju stvaraju ili izvode muzičari koji su državljanstvo Rusije stekli posle 1991.

Umetnici koji su osudili rat u Ukrajini mogu da podnesu zahtev za izuzeće od zabrane.

Zakonom će biti zabranjen i uvoz knjiga iz Rusije i Belorusije.

Advertisement

Mnogi koji žive u oblastima istočne i južne Ukrajine istorijski osećaju snažnu vezu sa Rusijom i ruski jezik im je često prvi.

Ali invazija je dovela do toga da mnogi Ukrajinci žele da naprave otklon od ruske kulture.

Zakon, koji su poslanici odobrili u nedelju zabranjuje izvođenje ruske muzike na televiziji, radiju, u školama, javnom prevozu, hotelima, restoranima, bioskopima i ostalim javnim mestima.

Advertisement

Za zakon su glasala 303 poslanika od 450 u ukrajinskom parlamentu.

U zakonu se navodi da će zabrana „umanjiti rizike moguće neprijateljske propagande kroz muziku u Ukrajini i povećati obim nacionalnih pesama u kulturnom prostoru“, prenosi BBC Monitoring.

Zabrana će se odnositi na muzičare koji imaju ili su imali rusko državljanstvo u bilo kom trenutku posle 1991. godine – vremena kada je Ukrajina proglasila nezavisnost, osim onih koji su državljani Ukrajine ili su to bili u trenutku smrti.

Advertisement

To znači da se i dalje mogu izvoditi dela davno umrlih ruskih kompozitora kao što su Čajkovski i Šostakovič.

Ruski umetnici koji osuđuju rat u Ukrajini mogu da podnesu zahtev ukrajinskoj službi bezbednosti za izuzeće od zabrane.

U njemu moraju da navedu da podržavaju suverenitet i integritet Ukrajine, da pozovu Rusiju da odmah prekine agresiju i da se obavežu da se uzdrže od bilo kakvih koraka koji su u suprotnosti sa ovim izjavama, prenosi BBC na ukrajinskom.

Advertisement

Dokument takođe obuhvata zakone za povećanje udela ukrajinskih pesama koje se puštaju na radiju na 40 odsto, kao i povećanje upotrebe ukrajinskog jezika u dnevnim programima na 75 odsto.

Zabrana i za ruske knjige

Navodi se da će biti zabranjen uvoz knjiga iz Rusije, Belorusije i okupiranih ukrajinskih teritorija, kao i materijal na ruskom jeziku uvezen iz drugih zemalja.

Ovaj zakon će zabraniti objavljivanje i distribuciju knjiga koje su napisali ruski državljani (sa sličnim izuzecima kao i za muziku), ali se to neće odnositi na knjige koje su već objavljene u Ukrajini.

Advertisement

Pored toga, prevodi knjiga biće objavljeni samo na ukrajinskom, zvaničnim jezicima EU ili autohtonim ukrajinskim jezicima.

Pogledajte i video o ukrajinskom orkestru u egzilu u Sloveniji

Potpis ispod videa,

Mladi ukrajinski muzičari stigli u Sloveniju: „Muzika mi je najbolji prijatelj“



BBC Svijet
Advertisement
Nastavite čitati

Najčitanije